Радно и социјално право

Златибор 2007 Радно законодавство у пракси

штва. Укупна демократичност, дакле, не може се исказивати само као облик грађанског представништва заснованог на партијском плурализму и на њему заснованој уставној структури државе, већ је потребно са њом повезати и демократију у индустријским односима заснованој на радничком представништву у оквиру и преко свих институционалних форми за одлучивање о условима рада.

Транзиција у Србији је ишла доста специфичним путевима. Упрошћено речено, редовни путеви транзиције, у политичком смислу, подразумевају постепену и мирну изградњу демократских институција за изражавање политичких интереса у оквиру вишепартијског система. У економском смислу, транзиција значи "превођење" државне и друштвене својине у приватну, са читавом лепезом процеса у вези организационог преструктуирања привреде и других делатности, либерализације тржишта итд. Међутим, наша транзиција је ишла не само "редовним" путевима који воде преко мирне економске, политичке и социјалне трансформације (брже или спорије), ми смо ишли и "ванредним " путевима или странпутицама (ратови, санкције, бомбардовања...). У сваком случају, за протеклих седамнаест година транзиције, није се пуно одмакло на путу ка индустријској демократији. Својеврсну кочницу на том путу представљали су и проблеми у функционисању колективних права запослених.

Индустријска демократија је иманентна индустријски развијеним срединама. Она означава извесне односе у које ступају најважнији актери индустријских односа – поседници капитала и радници. Ови односи се тичу демократског решавања услова рада и успостављања "људских односа" (ћитап гејапопх) у индустрији. То се постиже преко социјалног дијалога, колективног преговарања, учешћа радника у

| Укупна демократичност, између осталог, јесте одлучујући критеријум за придруживање и учлањење појединих земаља у ЕУ. Циљ је да се обезбеди сличност у "социјално-политичкој супстанци" имеђу ЕУ и земље која претендује на учлањење. Социјално-политичка суспстанца ЕУ ја базирана на принципу недељивости људских права (подвучен нарочито у Декларације: о људским правима, коју је усвојио Европски савет 29. јуна 1991. године), тј. на једнаком наглашавању грађанских и политичких права, са једне стране, и економских, социјалних и културних права, са друге стране. На овој другој страни налазе се и горе наведена колективна права запослених. 10

[а]