Радно и социјално право

Данило Рончевић, Гарантовање слободе синдикалног удруживања, Радно и социјално право, стр. 155-167, ХШ (17 2009)

3. Ниједна одредба овог члана не допушта државама чланицама Конвенције Међународне организације рада од 1948. године о синдикалним слободама и заштити синдикалних права да доноси законске мере које би нарушавале - или да примењују закон на начин који би нарушавао - гаранције предвиђене наведеном конвенцијом."

Ова одредба преузима основне прописе садржане у конвенцији (бр. 87) МОР-а о синдикалним слободама и заштити синдикалних права (1948) и додаје изричиту одредницу везану за право на штрајк. С друге стране, она омогућава у ширем обиму ограничења права која су призната државној управи, а у интересу националне сигурности, јавног поретка или заштите права и слобода другога. У ставу 3 се, међутим, на изричит начин задржавају обавезе које произлазе из конвенције за државе које су њене чланице.

Термини употребљени у Споразумима, као и у конвенцијама МОР-а, остају врло уопштени како би били применљиви на различите облике професионалних односа. Међународни прописи о раду, наиме, не покушавају да наметну неки одређени систем. Будући да сваки национални правни поредак треба да обухвати врло бројне политичке, економске, социјалне и културне чиниоце, укључујући и историјску компоненту, било би нереално предлагати нешто више од минималних прописа, основних начела која могу да се примене у већини, ако неиу свим националним системима >. Право МОР-а тако тежи да помири заштиту општих начела о заштити слобода и поштовање одлика које су својствене свакој земљи у вези са начином укључивања ових начела у националне правне системе.

Радни односи, у њиховој колективној димензији, природно представљају значајну тему анализа, разматрања и расправа у МОР-у, трипартитној институцији, и у међународном радном праву. Недавно је Декларација о основним начелима и правима на раду међу овим правима навела и слободу удруживања и ефикасног признања права на колективно преговарање.

Ови колективни односи заснивају се између руководиоца предузећа (самих или у групи), радника организованих у синдикате или другачије представљаних, као и, у крајњем случају, јавних власти. Иначе, удружења послодаваца и синдиката играју улогу посредника и помажу држави у регулисању извештаја и у потрази за најбољом могућом равнотежом између ових интереса.

° J.-M. SERVAIS, Droit en synergie sur le travail, bpucea, 1997, crp. 23 n 29.

158