Радно и социјално право

Драгослав Хаџи Танчић, Кривично дело на раду или у вези са радом, Радно и социјално право, стр. 169-195, ХТП (17 2009)

ставља кривично дело, односно повреду радне обавезе која има обележја (елементе, биће) кривичног дела, што је заправо једна повреда радне обавезе изражена на два начина. То је његово аутономно право par exellence.

При наведеној околности разложно се поставља питање у каквом ће односу бити ове две (једна) повреда радне обавезе према отказном разлогу из тачке 4) члана 179. Закона о раду – кривичном делу на раду или у вези са радом. То се питање не поставља ако се кривично дело на раду или у вези са радом као отказни разлог схвата као дело које има обележја кривичног дела на раду или у вези са радом, али је смислено ако се примена овог отказног разлога условљава постојањем правноснажне осуђујуће кривичне пресуде.

Одговор је једини могућ. Ако се примена кривичног дела на раду или у вези са радом као отказног разлога и условљава осуђујућом пресудом (у нашем случају применом обавезног Правног схватања Врховног суда), послодавац може, уколико је својим општим актом или уговором о раду утврдио као отказни разлог повреду радне обавезе која представља кривично дело, да покрене поступак отказа уговора о раду због учињене повреде радне обавезе која представља кривично дело и правоваљано откаже уговор о раду. У овом случају изостаје примена отказног разлога из тачке 4) члана 179, ако она подразумева као услов своје примене осуђујућу пресуду; као отказни разлог примењује се повреда радне обавезе која представља кривично дело, утврђена општим актом послодавца или уговором о раду.

Приговор садржан у питању зашто је при могућности такве аутономне регулативе уопште законом одређено кривично дело на раду или у вези са радом као отказни разлог, отклања се одговором да оваква законска регулатива има свој гано због евентуалне недостатности аутономне регулативе послодавца, каква би постојала ако њоме не би била предвиђена као отказни разлог повреда радне обавезе која представља кривично дело, што би било противно самој сврси дисциплинске одговорности, коју законодавац у радноправној регулативи иначе штити.

Аргумент сувишности осуђујуће пресуде као услова примене кривичног дела на раду или у вези са радом као отказног разлога из тачке 4) члана 179. Закона о раду има чврсту потврду и у овој истакнутој могућности аутономне регулативе послодавца, која на својеврстан начин афирмише схватање о кривичном делу у дисциплинској одговорности као дела које има обележја кривичног дела, насупрот схватању да кривично дело и у овој одговорности подразумева поред одговарајућих обележја и кривичну одговорност.

192