Радно и социјално право

Драгослав Хаџи Танчић, Кривично дело на раду или у вези са радом, Радно и социјално право, стр. 169-195, ХШП (17 2009)

Уместо закључка

Сва тумачења кривичног дела на раду или у вези са радом као отказног разлога из члана 179. тачка 4) Закона о раду, садржана у овом тексту као став аутора или као његова интерпретација других тумачења, могу трпети, нека то буде допуштено, приговор нетачности или бити повод даљих расправа, једно и друго са најбољим намерама или друкчијим мотивима. Тих ипак само претпостављених недовољности, лишен је, у својој неприкосновености, разлог логичког тумачења овог спорног питања, и то у његовој равни елементарне логике. Због тога овим разлогом замењујемо уобичајену дедукцију закључка из изложених теза у тексту. С разлогом више што и сама правичност, а у овој правној ствари и она брани свој део, захтева реч одбране.

Шта је нелогично у захтеву којим се условљава отказ уговора о раду из Закона о раду осуђујућом кривичном пресудом, а шта неправично у том захтеву

Нелогично је да овлашћење послодавца за отказивање уговора о раду буде у обрнутој сразмери са тежином повреде радне дужности од стране запосленог – послодавац има више тамо где би морао да има мање, а има мање тамо где би морао да има више. Не ограничава се овлашћење послодавца у случају разлога чија је тежина испод тежине кривичног дела, када је одговорност запосленог објективно мања, ограничава се у случају кривичног дела чија је тежина изнад осталих отказних разлога, када је одговорност запосленог објективно већа. Нелогично је да се запослени штити од примене законског разлога одговорности, а не штити од послодавчевог разлога одговорности, при чему се овом другом случају у једном стичу творац прописа и применилац тог прописа, уз све запослени се не штити ни од непрописаног отказног разлога ("ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца").

Неправично у захтеву којим се успоставља отказ уговора о раду из Закона о раду осуђујућом кривичном пресудом тиче се неравноправног положаја запосленог који је учинио повреду радне дужности која нема обележја кривичног дела на раду или у вези са радом у односу на запосленог који је учинио такво дело. Овај други, као извршилац теже повреде радне обавезе, квалификоване као кривично дело, недопустиво је привилегован у односу на првог јер му се отказ може дати само под условом да је осуђен правноснажном кривичном пресудом, а она може и изостати из разлога којима се не оправдава сама одговорност за извршење повреде радне обавезе.

193