Рад прве конференције изасланика трговачких и трговачко-занатлиских омладина Краљевине Србије

онш ми одговоришше: „Нисмо спремни.“ И опп сад седе у Обреновцу п губе само време.

Сем тога, за време постојања школе, увидео сам и то, да бама омладина не увиђа потребу школе. Од сто уписаних ђака до крајагодине остало је свога три. Дакле п онп самп не увиђају потребу школе, а на другој страни виде како живе њихове газде. Од јутра до мрака празником њихове су газде у кафани. Ви зпате да млађи чпне оно што виде од старијих, и онда није чудо, што су празником све кафанице пуне трговачких п заналлпјеких калфи. Нико се не само не сећа школе, него се не већа ни да изађе где на чист ваздух. Пре подне су махом у радњама а после подне у кафани. МИ то је узрок зашто наша школа не може да напредује. Чим је спнуло пролеће, одмах је школа пропала, Чим је бпо први сабор у околини, школа није могла да ради. Ови су ученици били тамо на сабору.

Дакле омладина, не увиђајући потребу школе,

У

иде онамо где је воде њени господари, на уживања, која су махом за њих штетпа за њихово здравље, штетна ди морал и штетна за њихово образовање.

Мика Стојановић. Сом тога, господо, пма · још један, по мом мишљењу, јак разлог за што по унутрашњости не могу наше тргов. занатлијске школе да напредују. То је зато што шемамо паставиика. Ја видим овде расположење пзавла-

“

ника, који _бу читали реферате, да се у закоц