Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

120

X. седница 14. фебруара 1921. године

„Срби... живе у обмани да су Срби, Хрвати и Словенци jedan троимен народ. У ствари постоје шри народа, сродна, врло сродна: као три брата рофена, али сваки са засебном индивидуалношфу. Ова три брата могу и постати један народ, али на жалост за сада то још нису.“ Тако пише србски всеучилишки професор в „Самоуправи“ з дне 16. јануарја т. л. (Посланец д-р Лаза Марковић: „Кажите, тражите ли ви племенску автономију?“) Не трдим, да се с чланком стрињам пополнома; познам само три племена. Кер захтевамо покрајине, ради тега нас именујете ви партикуларисте, сепаратисте ин не вем, кај ше, тер правите, да смо проти единству државе. Господје, ми стојимо на сталижчу единствене државе. Ми хочемо, да влада и в централни управи и в покрајинах дух ин правец единствености, ми хочемо, да се пробуди ин развија држављанска завест ин завест народнега единства. Зато па захтевамо, да со те покрајине, ки сем јих наштел, з мочно везо звезане мед себој. Захтевамо ено уставо, ено држављанство, ено државно област, ен државни парламент, енега носилца владавине. Ми ночемо, да би покрајине склепале о војски ин миру, али да би склепале царинске ин трговске погодбе. 0 всех тех стварех, ки морајо бити држави скуггне, нај одлоча централни парламент. Централнему парламенту со придржане скупне државне финанце, државни монополи, државна посожла, пошта ин брзојав, цивилни ин казенски закони, војска итд. Даље оквирна законбдаја о становско-правних задевах, о односу церкве до државе, о просвети, о скупних државних доходких ин издатких. 3 озиром на говор господа д-р морам констатирати, да не стоји никјер в нашем програму, да би могел покрајински председник одлочати о односих церкве до државе. То је в главнем законодаја, ки јо има вриЈити централни парламент. Мислим, да је то при данашњем стању парламентаризма, ко парламенти не врше своје законодајне должности, ампак се бавијо само с политико, какор се је то же констатирало в нашем одбору, пополнома задости ин ше превеч. В нујних ин мањших утварех нај одлочајо покрајине саме. Закони, ки прихајајо из централнега парламента, нај одлочајо о сплошњих потребах, ки со цели држави скупне, ки со повсод конформне. За ствари па, ки со изкључно покрајинске, бодо издајале обвезне норме посамезне покрајине, бодиси на подлаги -оквирних законов, кито изречно предвидевајо (долочајо), бодиси по инициативи покрајинске скупшчине. Ви се бојите, да бо потем единственост државе в неварности. Тода, господје, рад би ведел, кака неварност је за единственсст државе, ако бодо уравнавале размере, ки се тичејо изкључно поединих покрајин, посамезне покрајинске скупшчине, рад би ведел, кака неварност је за единост државе, че си бодо покрајине в обмочју оквирних законов, ки долочајо ле сплошне максиме, уредиле своје специалне потребе тако, какор пач њим одговарја. Ви правите, да би в случају, че би се дала автономија ин изведла децентрализација, настале државице в држави. Али, господје, в држави је она сама сувереност. Сај вендар не босте морда мислили, да је суверен покрајински председник. Tera воли покрајинска скупшчина нн именује га владар на тернопредлог, ки гре потом министрства. Покрајински председник је одговорен покрајински скупшчини за автономне после в покрајини, за друге ствари је одговорен министрскему свету. Мислим, да је бољ суверен они окрожни начелниl<_, ки га долоча владни

начрт, кер има ведно право, да суспендира скупшчинске склепе ин одлоие покрајинскега одбора. (Уговори). То, кар стоји в закону, се да сграшно разтегнити. Че има покрајински наместник својега сомишљеника на министрскем столцу в Белграду, лахко нареди все ин дела лахко какор паша в својелг пашалуку. То је, господје, тиста сувереност, ки се је баш Ви толико бојите. Скупштина, ки јо захтевате ви, нима никаке мочи, кер море њене склепе ведно систирати покрајински начелник. То ни никака самоуправа, ампак само управа. Ваша самоуправа, какор јо предлагате, бо туди много дражја него самоуправа по покрајинах. Кајти 35 покрајин, али коликор јих хочете установити, би с својим великим штевилом урадништва много бољ обремениле наше финанце. Бојите се, да би в покрајинскем збору одлочала вечина. (Медклич: „Вама је до надвладе Ваше партије у Словенији!) Господје, парламентарно начело је, да одлоча вечина. Че бомо ми в вечини, бомо одлочали ми, какор бомо то правицо признали туди внаки други вечини. Ви се бојите, да би при автономији Словеније пришла на крмило Словенска људска странка. Господје, че народ тако оДлочи, да бо имела наша странка вечино, бо пач она владала, че па приде в вечино друга странка, бо владала друга. (Медклиц: „Упамо, да не бо владала Ваша странка!) То је ваша жеља; бомо видели, како бо. На всак начин је парламентарно, да влада вечина. Не мора па бити демократично, че би седај владала в Словенији странка, ки има само три посланце. Од тех је енега добила в Љубљани с количником, два па само по останку. Та два посланца ниста пришла в конституанто не по милости божји, не по вољи народа, ампак само по милости останка. То не би било правично ин демократично. Ми захтевамо такега дежелнега председника, какршнега хоче народ. Ми ночемо, да би к нам пријахали Гесслерји ин комисарји. Ми познамо само енега комисарја, ин то је воља народа. Госаодје централисти, ви се бојите, да би се в Словенији развиле центрифугалне силе. (Посланец д-р Лаза Марковић: „Ми се плашимо партизанске управе у покрајинама!' 1 ) Баш в Белграду водите само партизанско управо в велико шкодо нашега народа ин нашега господарства. Пред неколико дневи, господје, сем читал како је била по наполеонских војсках западна Немчија вса франкофилска. Познеје, ко се је Немчија развила в политичнем, културнем иа господарскем озиру, је франкофилство изгинило ин данес со ти Немци народно јако заведни. Все је пач одвисно од тега, какшна је в држави управа, Че држава да држављаном правице, ки јим гредо, тедај јо држављани взљубијо. Кар се тиче нас Словенцев, бодите брез скрби! Ми вемо, да је решитев за нас единоле в наши држави. Ми се тега глобоко заведамо. Тода помните ено: да смо на северу државе, да смо ми такорекоч браник на три страни, да чувамо тач меје проти Маджаром, Немцем ин Италијаном. Сиомињам вас на то, кар je рекел господ Љуба Јовановић: Срби со највеч трпели ин највеч крви прелили за уједињење. А туди Словенци со много жртвовали, да со се установиле седање државне меје, изгубили со околи пол милијона најбољших људи. Словенци морамо остати скупај, морамо имени моч, да си устваримо народно обрано, ки го. взго-