Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : I. Дебата у начелу о Нацрту Устава

126

X. седница 14. фебруара 1921. године

обилази све своје срезове и да држи сталну личну везу са свих 20 котарских поглавара. То је превише. Ако би се признало да је згодан број за срез 40.000 људи онда би требало повући консеквенцију да је за број који носи влади, нацрт устава практичан. Област не сме да буде премала, јер има комплицирани апарат стручњаке и инжињере и јуристе, пољопривредне стручњаке, итд. и ако збиља хоћемо растеретити централну управну, област не сме бити с друге стране превелика, да шеф не губи преглед целога подручја. А количина ■власти не сме бити превелика, да министар неможе владати ситуацијом и да не губи свих детаља испред очију. Пет, шест и десет области је премало, 35 области чини ми се већ превише, и то је у владином нацрту устава као максимум да овлада један министар. Област нека буде свемогуће привредна целина са наравним центрима само из тога практичног видика а не из прошлости хисторизма и племена ми желимо да разграничимо нашу државу у области Ми се не каприцирамо код тога на математички једнак број пучанства у областима и желимо се адоптирати и различита решења по теренским приликама и разграничења у једне и друге области пучанства решити. Ја добро разумем да ово разграничење дира веома у нерве али ако се поставимо на разумно практично гледиште потребе једне модерне управе треба да ове нерве мало повучемо натраг и да нисмо превише осетљиви. Ставите господо пред државно право опорбу руку на срце и кажите дали мислите да треба да буде у Београду један покрајипски збор или покрајинска скупштина за 4 000.000 пучанства покрајине Србије и у исто време буде вис-а-вис збор краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Мени се чини да је то једна политичка немогујтност, да би више овај део народа имао ту своју стару скупштину као неку дегредирану покрајинску скунштину вис-а-вис парламента, који би био једап парламеват који би био саевим импотентан. Ја мислим да је то бирање у осетљивост историјску и са више етрана и сваки дан се говорило о томе да сс превише бира у нерве. Против наше концепције децентрализације у администрацији ми досада заправо озбиљну критику нисмо чули. Ја сам казао пре да смо ми и за други начин децентрализације самоуправне. Ми смо за такву децентрализацију у ширем значењу речи самоуправе у неким гранама судства нпр. смо за судце лаике за пороту за обраничке судове за судове у опште. Ми смо за самоуправу и у нормодопство, с тим да законодавство делегира самоуправним компорацијама издавање правних прониса и наредаба локалних и извршних значаја, а што је главно ми желимо дати општини што више права. Ја сам лично зато, да се и срезовима бар факултативно даду самоуправе, дакле да се могу конституисати као једно самоуправно тело. Кажем, на пример, ако векина општина или скупштина гласањем парода одлучи на то, да се и назову бар као самоуправне јединице. То је взжно и што ми се чини, да у нашем иацрту је у неколико нејасно казано, то је да самоуправне јединице немају само право, него и дужност. Треба наравно наћи и гарантовати финансијска средства за њ, али треба наћи начина, да се једна самоуправа, ако неће да врши своју дужност, може натератп да је врши. На пример, у члану 63. где се говори о компетенцији наших области, требало би јасније казати, које су функције такве, да су дужности самоуправа да их редовито врше. На пример, за цесте и брига за здравље треба наТи модуса, како ће се једна самоуправа, која не ради, која чини па-

сивну резистенцију, како ће се она натерати да чини своју дужносг. Ми ћемо у томе погледу у специјалној дебати предлагати да буде чиновнички апарат бар по областима и евентуално у срезовима заједнички т.ј. државни и да стоји бесплатно на расположењу самоуправним јединицама, јер се тиме надамо, да ћемо приштедети пуно новаца, јер he требати мање чиновника. Треба да се осврнемо с неколико речи на речи предговорника господина Сушника, који је казао, да је била његова странка пре некако за цеитрализам, ако сам добро разумео, али је она сада постала аутономистичка само ради тога, јер се после две године није добро владало и нарочито, јер je господин министар Присићевић у последње доба некакве наредбе издао, које, мисли се, да су наперене против велике слободе. Ја знам, да je странка г. Сушника већ дуго пре изнашала свој аутономистички нацрт, који сада врдимо овде и пе могу да разумем, да се ради једне наредбе која је изашла у јануару 1921. г. сада ради тога каже, да треба више добити аутономију. Г. Прибићевић he се сигуно бранити сам на другоме месту, само морам да кажем, да је и питање надзорника споменуо г. Сушник. Ствар стоји сасвим друкчиј-е. По аустроугарском закону, који влада код нас, именује надзорнике министар просвете. На једанпут је хтео повереник за просвету у Љубљани да именује надзорнике. Наравно, министар је тражио да он именује. Ствар је јасна, јер повереник у Љубљани именовар је само своје партизане, a онда je морао доћи и тражити да се ради по закону, да он има право да именује. Што се тиче нередбе гледе вишег школског савета, ствар није таква. 14. новембра у револуционарио доба, када није била још иаша краљевина проглашеиа, љубљанска народна влада прогласила је пекакву наредбу, која се зове сада Устав Словеније. д-р Грегор Жерјав: Дошло је до тога, да је казано, да је Устав потврдио нарочити закључак Народног Beha у Загребу, али тамо нико не зна о томе закључку, јер о томе нема протокола. Кад се касније иитало где је закључак, одговорио је ондашњи председник: ја сам једанпут телеграфирао у Загреб, и на телефону je један тајник Kasao, да неће имати ништа против вашег Устава. На темељу овога Устава се саставио виши школски савет, и дошао je господин Прибићевић, који је узео више материјала тамо и прогласио своју наредбу. Он није ништа ново увео, него само да дофе један заступник сељака, и један лекар у виши школски савет. Али странка господина Сушника је прогласила то за први почетак Култур-Анфанг у Словенији. Осим тога има и друга једна ствар о соколима. Опростите, ова ствар не спада у уставну дебату, али морам нешто да кажем. Свар је ова. Код наше клерикалне странке, сваки ко не шири активно католичку политику, он је безверац и на њега треба ићи ca анатемом. To je исто тако и са соколима. Мени је веома мило, ако се каже да су соколи демократи, али знам, да су и народни социјалисти и у последње доба и комунисти у томе друштву. Што се тиче сокола, ја заам, да је лепо' гледати како се деца само вежбају. Разговарао сам са људима, који су католичког мишљења а један ми је овако казао: Ја сам клерикалац и то осДајем; али мој син нека остане сокол, јер видим, да се тамо омладина поштено одгајива и у духу дисциплине. Дакле то што је проповедао г, Сушник, мислим да је веома депласирано, нарочито што се тиче извозне царине, која ј.е остала у пасивним крајевима а мефу њима je и наша Словенија. (Мих. Аврамовић : Нема па-