Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : III. Дебата у појединостима о Нацрту Устава

XXXV- сеДнИца 18. марта 1921. годике

115

имају користи, и није право да им се одузму шуме њихове и њиве л ливаде, и сва њихова имовина. Др. Лаза Марковић. Таква су села већ заштићена овим предлогом. Др. Анте Дулибић: Мени је, господо, нејасан овај став, који гласи: »Право шумско земљиште чије пошумљаваље траже климатски и кЈ г лтурни обзири прелазе исто тако ло закону о експропријацији у својину државе или самоуправних тела у колико се пошумљавање не може другим начнном постићи«. Ja бих желео, да растумачим, како ја ово схваћам. По моме мишљењу та ствар стојл овако. Може бити да лостоји један велики лредел, који сачињава лраво шумско земљиште, али је он растурен на педесет п сто малих комада од којих свака тежачка кућа има ло један део. Може бити случај, да климатски или други културни обзири захтевају,‘ да се сав тај простор пошуми. Сељацл ради неразЈвмевања или помаљкања средстава нису у стању, да тај предел пошуме и шта се дешава. Ту онда напросто држава експроприше тај предел и да сељаку новац да то пошуми и онда сељак остане и без своје ограде и без свога земљлшта. У појединим покрајинама бивше Аустро-Угарске, био је један закон, који је по мом мишљењу много бољи од овога, а тај је закон: ако тежак има једно земљиште, које је подесно за дошумљавање, онда га је држава лрисилила, да пошуми то земљлште., или држава сама пошуми. Сељак је дужан и толерирао да му држава пошуми то земљиште, али с друге стране држава га је прлморала, да он чува ту шуму до оних граница, колико година треба да прође ла да он може том шумом да се послужи, међутим после тога земљиште је остало ипак овојина дотичног сељака. Мени је један колега казао, да се то овде тако не разуме, и ја мислим, да би то требадо у овој Другој одредби чл. 20. да се тако каже. Дакле ја мислим, да' овако насллни поступак државе да пошумљава приватна земљишта, кад то захтевају интереси културни или клнматскн, није добар и да тиме ово питаље није решено. Овде нам, господо, само кажу, да тај лостулак не може на други лачлн да се постигне, сем ако се учини лритисак на земљорадннка и ако му се каже, да ако он не попгуми земљиште, да he му се исто екслроприисати. Зато сам ја да се о овој стварл мало промисли и да се ова ставка овога члана уреди на мало бољи начин, на начин, који бп помого земљораднику, а особито у оним крајевима, где влада несташица у шумама. Др. Мате Дринковић: По многим другим стварима, о којима смо досада говорили, знам да he и сада мој глас бити глас у пустињи, јер сте ви одлучили, да сте већина л да можете радити што сте одлучили, а да ми други и не треба да говориљсо. Или ако ми други изнесемо какве добре разлоге или добре ствари, ви сте одлУчили, да напросто преко тога пређете, јер сте се споразумели. Ово није постулак и онај пут. који омогућава, да се дође до здравог језгра бнло у којем плтаљу. Ово је начин силовити. (В. Уилдер: Ово је споразум). Ви мислите господо, ако су се тројица, четворица споразумели, да су се онда сви споразумели. (В. Вилдер: Иначе би устав 'био онакав, каквог бисте ви диктирали). Ја мислим, да би у сваком питању требало звати z све друте, да суделују у споразуму. Ви нисте некаква тајна дружба. (Ј. Деметровић: Ви сте посматрачи). Па јесмо, а.ли за оно, ќако се догоди, како ви свршите ви ћете и носити одговорност.

Председник др. Момчило Нинчић: Молим господу посланике, да не уладају у реч. Господа посланици нису посматрачи, јер они учествују у решавању. Др. Јанко Шимрак: Онда, молим, укорите господина подпредоедника, јер је он казао, да смо ми посматрачи. Др. Мате Дринковић: Ja стојим на томе становишту, да доклегод ви не дођете на становиште опоразума и докле год ви хоћете да радите силом, дотле мл остајемо посматрачи и не ћемо никад да кажемо, да је овај постулак правилан. Председник др. Момчило Нинчић: Гослодине посланиче, ако не ќете да говорите о лредмету, онда hy дати реч другоме. Др. Мате Дринковић: Констатујем само, да има две врсте сила. Једна физична и једна морална. (Др. Лаза Марковић: Наша je морална). У овоме члану 20. говорило се о великим шумским поседима. У' главном је.питање о томе, како се може експроприисати приватно власништво, а ми смо ову ствар већ решили у члану 14., кад смо рекли »садржина, обљм и ограничење приватне својине одређује се законом«. Дакле, овај је члан решен с тога гледишта, што смо већ то питање, како ћемо ограничавати и одузимати приватну својину, начелно решили. Али ви сте овде почели говорити о шумским стварима, јер је некако популарно, да свет и тежаци виде, како радите и то је ваша агитација. Иначе, ова је ствар начелно решена. То је једно. Друго, цели чланак у себи је као обично и сви други, нејасан, и даје лрилично могућности различитим тумачењима. Beh су нека господа нагласила, на лр. ово питање о пошумљаваљу. Овде сте створили некакву норму, која не одговара ни лриликама ни потребама становитих предела и пучанства, а не одговара логотову с тога гледишта, што су ове стварн већ једио решене у многим крајевима нашим. Дакле, има закона, који те ствари решавају. Такође и ово »Велики шумски комплекси, Koje je туђинска власт поклонила лтд.« веома је растегљив појам, као што је казао г. Шимрак, и од тога постојл велика погибао. Ја вас упозоравам на то, да je лређе, могу рећи од Загреба до Приморја био посјед једне велике хрватске куће, која је била уништена ради велеиздаје и да је тај лосед био поделен и лучанству, и приватним, и ондашљим грофовима, тако, да тај посед, ако се иде с тога гледишта, како је овде лредстављен, по овоме једноставно потпада »без икакве накнаде« где ви хоћете. А то је био посед од лре две до три стотине година. Зато би требало појам »туфлнска власт« ограничити и казати да шта се ту све разуме, докле тај лојам стиже, и на лтта се он односи. Будући, да је питање приватне својине већ у чл. 14. начелно решено, како да лма држава права огранлчитл приватну својину, то ја мислим, да је зувишно се бавити тиме сад и no Други пут. Будући да код' нас има бар закона, који регулишу туђпнску власт и посељавање, ово је све за мене сувишно. ■Ја бих примио само овај последњи став овога члана који каже: »Закол о шумама одредиће услове под којима се земљорадниди. могу користити сечом дрва «a градњу и огрев као и испашом стоке у др'жавним самоуправним шумама«, и то само лод условом, да се каже после речи: »одредиће«, јер то није, и у колико није већ уређено обичајем и законом.« Ја вас упозоравам, да ми имамо предела, где не постоји никакав закон а где пучанство има пра15 *