Рад уставног одбора Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца : III. Дебата у појединостима о Нацрту Устава

XXXVII- седница 22. марта 1921. године

149

природне комбинације не могу имати успеха. Ја нисам за то, да ми и онп, који овом земљом управљају, који joj no својој већини дају правац, ја нисам зато, да они изазивају г. Дринковића, г. Шимрака, г. Радића n остале. Ја нисам за ово изазивање, алн господо, ја ипак напомињем да ништа, па ма какво изазивање, не може оправдати зли небратски начин. Ja кажем, да he тај наглашени покрет унапред бити осуђен на нропаст, јер да he крв проговорити коликогод ви воворите о тежњама народним да живи самосталним федералистичким животом, ја ипак верујем у наше јединство народно, да he сљо бити толико јако и да he оно ипак наћи правога задовољства у овом нашем државном једанству, како Уставом предвиђамо, јер ми смо не треба сметнутп с ума господо, једна paca. У Француској n Италији било је и има више paca, па се тај факат јављао као чинилац и при остваривању њихова уједпњавања,' али ми смо једна paca. Оно што je г. Спалајковић говорио у Сарајеву ако је он тако говорно, како нам је г. Шимрак казао, било је само једна наивност, кад је он могао говоритџ о српској и хрватској раси. (Пећанац: Huje говорио о српској н хрватској раси, него о разном менталптету). Молим, јучер је овде била реч, да је говорио о двема расама, о једној раси, коју је израднла Србија и љезина слобода и о другој раси, коју је нзрадила Аустрија и њено ропство а у вези са Њемачком расом и словенском расом. о којлма је говорио Бисмарк. Ја устајем и ја се својом душом буним на ове речн, које озбнвни људп међу којима немамо разлога да не убројимо г. Слалајковића не треба да говоре. Ја то говортгм за то, што се говорећи о разликама, које је створила наша псторија. на жалост заборавља на нашу једну те исту крв, која је јача од свих тих других разлика: и то је оно што нам даје снагу п што чнни n оправдава правац јединствене наше др.жаве. Кад то тако стоји, онда нека ми се, господо, допустн напоменути још једж ствар, а то је, да су већ унапред осуђенн сваки покушаји неког ирсташког рата, којп би се у нашој Краљевини нмао извести против Београда и Срба, Ja не ћу да на нредпоставку таких покушаја одговорим овде каквом новом цретњбм, него бих само хтео да помогнем, да се даље у том правцу не греши и да се не раде греси. Ја бих само хтео да помогнем, да се онај део нашега народа, који се тако упућује, о.свести и птго upe опомиљујући, да у животу народа не ради само аритметика него још што шта друго. На погрешном ћете путу бити сви, који будете са таквим аргументима излазили, барем. пред ову данашљу нашу браћу Србе. Специјално ови Срби у Србији и они у Прној Гори врли су често у својем историјском жнвоту, демантовали арнтметичке чиљеннце. Много их је било, који су против њих рачунали и сабирали разне факте и елементе, па се касније показало на делу, да се свето разлетило ка-о прадшна. Зато се немојмо заносити погрешним рачунањем и погрешним уноређењем бројака, јер то не he довести до ничела, већ само до великих несреБа. Зато ја вас молим, да ми овоме нашем послу прилазимо и да га радимо са озбиљним договарањем а. не са таквим нророчанствима. Ја знам да"су нам прошлост па и погрешке новога времена и самог јучерањег дана, оставили тешко наследзтво. али са тим наслеђем морамо војевати и морамо ноhn баш оним путем, којнм је сад пошао и корч је осталима указао један наш клуб и који место да

буде позДрављен, бн је, видите, био осумгричен и покуђен. To je клуб муслимански. Господо, може бити, да су они учинили, и то је јас-но, једну велику жртву, али зато су ту жртву учинили, па се примакли осталој браћи, ja не верујем, да заслужују покуду, Јер, и да је нису учинили, може бити да би без њих овај посао био свршен, а кад су је учинили, видите, сматрам да је то био резултат не само узајамних концесија, које су при том споразуму вршене, него да их је руководило и оно осећаље, које је код њих одавна стотинама година развијено, а то је господо, осећање за државу и за државну заједницу. Јесте, господО( можемо ми о беговима говорити и овако и онако, али сви врло добро знате, да су сви босаиски бегови и остали, који низу бегови, али су једна душа са њима, на својим илећима држали добар део терета снаге и славе једне од највећих царевина, царевине у сва три дела света, и њима је од тога остало да имају више смичла за нека државна питања, него ли неки од нас православних Срба, који смо у прошлости, много' више хајдуковали, иего што смо царовали. И зато је, господо. на њихов прилазак овом нашем узајамном послу гледам као на значајан чин и уверен сам, да he таквог схватања дужности према држави у нашој новој народној државној заједници бити све више и више и код Орба и код Хрвата и код Словена, и код Хришћана и- код Муслимана: да lie све више прбвлађивати над оним ме.сним и над оиим уским прошлим погледима целокупног народпог живота. Што је уошлте до овога заједничкога рада на спровођењу државне организације дошло, што се покрет, који је довеодо уједињеља, онако био осилио, ми сви добро знамо, да зато нису чмали главне з&слуге у неким деловима наше отаџбине стари лолитичари, представници овога што су поједини делови земље раније имали, него да је ту заслугу имала она омладина, која још није добила приллке, права и могућно-сти, да баш она сврј овај нови широки правац и на делу с нама показује, дао што је тај правац на делу посведочавала за време стварања оних нових великих догађаја. Te велике пстине, господо, као год сунце, хватају најпре Ерхове па после снлазе у долине, Кад је требало ку.пити добровољце у Русији, онда на жалост није било много представника широких маса народних вз Хрватске, тих тежака и раденика, који се још устежу да су пришли под заставу ослободилачку. Њихов je број браћо био доста мали, али је био врло велиик број хрватских и словеначких академских грађана и академски образованих људи. Био' је њихов број велики и по свему угледан и то су ти људи, који су таквим учешћем помогли да слобода, дан уједињења дође и у Добруџи и у Бесарабији u код Солуна и на дру-гим мебтима, na ће ти и сад поћи другим путем и од љих ми не ћемо видзти, да се на заједнички посао гледа као на нешто туђе,- као нешто чега се могу одрећи и отресати га се. (Одобравање). Председник др. Момчило Нинчић: Има реч г. Дринковић и то само на пет минута. Др. Мате Дринковић: Ако се ограничим на пет 'минута, онда моћи све pehu. Председник др. Момчило Нинчић: Имате само пет минута да говорите. Др. Мате Дринковић: Ja hy почети ca оним, што je г. Јовановић, иначе државник. кога штујем, свршио. Он ми је замерио, да сам ја споменуо, да би