Рад : лист за науку и књижевност

– у 5 5 св. ПЕ одломци из ДНЕВНИКА ЈЕДНОГА ДОБРОВОЉЦА. па

Т

Коле Рашић са 200 својих добровољаца да образује други ланац, а граф Кановњицин са ТриФунчевим. батаљоном да стане мало у лево, како нас Турци неби обишли, и да нам служи као потпора. Како смо заилазили у ону исту густу ивитну шуму, по којој смо се јутрос провлачили с Комаровом, ја предложим графу да наше коње оставимо код коморџија, па да идемо пешке, јер Кемо тако бити мање излоожени. Он, на његову несрећу, не пристаде. Ја оставим сабљу и коња ход коморџије, а од њега узмем пушку и у две Фишеклије по 12 метка, па се онда са Кириловим и нашим пластунима кренемо напред. -

Нема речи којима би се могла описати она поворка осећајл, што салеће човека кад пође пред пушчане и топовске метке, од којих је сваки и њему намењен. Идеш напред, а у глави ти се буди мутно сазнање да је ово последњи час, сад је све свршено, сад више нема, размака и одгађаја већ мораш напред док те не дочека непријатељски плотун... и то није далеко, то је ето ту... сад ће... сад ће!'И неко страшно исчекивање обузме ти душу. Са овим сеећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан за колац чека кад ће грмнути пушке. На мах ти ово кобно исчекивање постане тако досадно, да чисто потрчит напред, само да што пре плане тај проклети непријатељски плотун, да. се један пут сврши, да те не мучи ово убиствено, етрашпо исчекивање. На мах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренутци... Успомене из детињства, лепи младићеки снови, наде. планови, пријатељи, сва мила и драга створења, цео прошли живот -= све ти то сад навали и сломије се у оно мало простора под оном јадном лубањом = и ти успораваш кораке: смрт је близу, она је ту, неминовна, ти то знаш, али ти би рад спорошљу корачања да уграбиш јопг који тренутак живота, да поживиш још мало, макар још: мало...

Таласан овим осећајима наш се ланац живо провлачио кроз густо шибље, расилећући рукама сплетено грање и павитњак. Нико није говорио ни речице; чуло се само шуштање од корачања по лањском лишћу и пуцкање под ногама опалих сувих гранчица.

Напред... све напред... на један пут... гррр... као гром грмну турски плотун на 80 корачаји пред нама. Куршуми запишташе косећи грање и лишће, неко у лево од мене јакну, ми скресасмо пушке, дим као густа магла напуни шуму, (јер се из склопљепа зеленог густиша тешко разилазио) а ми ес у томе мраку продерасмо некаким промењеним, рекао бих туђим гласовима, рапавим и страшним, као оно што је глас човека кад дрекне тргнув се преплашен из ена, уура, ура“ и скоро један преко другога потрчасмо напред. Трчим, а срце бије да искочи, Кала ми оста. на једном трну, а ја трчим гологлав и засушеним грлом випем. „ура“ и журно у трку пуним пибодијевачу, али рука дрхти ипуњење иде споро. Један турски вес помоли се из једне рупе преда мном, исколи човек и бежи; до њега из друге рупе помоли се други“вес, трећи, "четврти — читав низ весова Турци беже. Ми трчимо. Шумица' се прореди, настаде ређа, а ста: рија гора; Турци беже уз брдо; сад се окрећу и хватају бусије иза

ја