Рад : лист за науку и књижевност

92" 6 - ВА Д = АН Е св. 11.

дебелих дрва и просуше на нас страшну ватру. Ми не трчимо више, већ идемо кораком и пуцамо. Ево и прве турске гранате где гуди ваздухом нама на сусрет; спушта се све ниже и ниже, све ниже и ниже... ду... удари и прште на 15 корака пред нама. Тек она прште, из даљине се зачу како гуди друга, трећа, четврта... Страобно зви-

жлање бива све јаче и оштрије, еве ближе и страшније... ду, ду,“

ду... једна удари улево, друга у десно, а трећа посред нашега ланца. Гранатека парчад жалосно зафијукаше, а два Црногорца у лево од мене само се прокривише као рањени лавови и стропошташе се на "месту мртви... у |

(ад се зачу из даљине како хучии наша граната. Она прејури високо преко наших глава, а ми је поздрависмо са бурним „ура“, праћених живом пушчаном ватром и опет потрчасмо напред. Турци напустише ивицу крупне горе, ми је заузесмо и сад се отпоче пушкарање по шуми, од дрвета по дрвета. Иза евакога грма провирује турски вес и пламги пушка. Турска батерија поче бити наш ланац шрапнелом. Окоро читав сат трајало је ово пушкарање по шуми. Ми смо се постепено помицали напред и најпосле истискосмо Турке и заузесмо излазну ивицу шуме, а Турци утекоше у један стрељачки ров, иза кога је мало подаље грмила једна турска батерија. И ако смо довде побеђивали, сад беше наш положај врло мучан. Ми смо дошли на ивицу штуме, пред нама искрчена чистина, коју на 200 корака испред нас пресеца густо поседнут турски стрељачки ров, а на 100 корака иза рова грми турска батерија. Чим се указасмо на ивици шуме, тресну пред нас прва турека картечна кутија и картеч се просу као да бациш пуну шаку штенице. Ми се прилично проредили, многи од наших остали уз пут рањении побијени ; један део ланца Кола Рашића иза нас отворио ватру панон пуца некуд преко нас (други део Колетове чете беше се помео у шуми и наишао на вас те смо се смешали и борили се после заједно). У лево од нас осипљу се пушке као кокице — значи и Кановњицин је ступио у борбу. Шта да се радиг На домаку смо туреких ровова и батерија дуго овде опстати не можемо, а да јуришамо — мало нас је. Шта да се радиг Кирилов посла двојицу да доведу остраг и остатак Колетове чете и да прикупе све раштркане људе по шуми па да учинимо јуриш. Они одоше, ми остадосмо у страшној борби. Картеч је непрестано сипао, из стрељачкога рова Турци су били скором ватром, наши људи, поред свега заклона, једнако су падали. Кирилов ма притрча, дрхтао је од раздражења као јасиков лист; сви смо дрхтали: просто се тресао сваки кончић живаца у нама; крв насела на очи, уста се запекла.

— Ово је ужан положај, рече ми Кирилов. Ми овако дуже не можемо опетати; ми не можемо дочекати потпору, јер ћемо дотле сви изгинути; ово треба или јуришати или одступати — Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али на један пут не занм шта му бијер и неслчекав мога одговора он викну промуклим гласом:

— Горнистљ, труби штурмђ; на штики, ребата ; ура !

Трубач засвира на јуриш, Црногорци исукаше јатагаче, Руси треснуше пушкама, ја моју само стегох — чини ми се пренуће ми

уатанљенуљивуаи