Рад : лист за науку и књижевност

ПСВ одломци из ДНЕВНИКА ЈЕДНОГА ДОБРОВОЉЦА 929

под руком, поискакасмо иза грмова, згледасмо се само, па онда уз тромовито лура нас једно 90—6) јурнусмо преко чистине турескоме рову и батерији..

Шта је даље било сећам се сад само као кроза. сан. Знам ; да једно 100 корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим редовима, сваљујући и лењо и десно; знам да ми један рањен Рус нешто говораше; знам да Кирилова, који је преда. мном трчао и страшно викао, на један пут нестаде: после се сећам да се из турскога шанца, који је био пред нама, зачу страшна дерњава, да неки многи, многи људи поискакаше из шанца и полетеше нам

на сусрет, да код нас наста метеж, да неки Рус викну: недајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га штчепах за једну руку, а неко га узе за другу; да смо донекле тако бегали, да уз пут неки викаху: мртав је, оставите га, а други: није, а после не знам шта би од Кирилова, чини ми се дага у оној гужви пеки људи дочепаше од мене и однесоше некуд. Оно што даље наста са свим ми је мрачно, ја у том тренутку као да сам мало био шенуо памећу..

Кад. опет дођох себи вилех да сам поново у оној честој шумици са једно десетак Руса и три Црногорца.

— Љуто ли пострадасмо — рече један Прногорац. Један Рус брисаше сузе: — само да није Кирилов убијен! Око нас свуда у наоколо трештала је пушчана и топовска борба. Пођосмо да куд год изађемо из онога густиша, да се оријентишемо, јер нит смо знали где су наши, ни где су Турци. Изађемо на једну уску путању у среп шуме и не пођосмо њоме дуго, кад сретосмо графа Кановњицина; јаше малаксало на коњу, а са обадве га стране придржава по један војник.

— Шта је графе 2

— Где сте виг ја ево_ рањен. Ништа се не може учинити. Идите тамо; гледајте да. прикупите људе по овој проклетој шуми; ја идем, ја сам опасно рањен, јако ме боли.

Пођемо мало даље и шта да сретнемо, На пушкама у шињелу несе Руси јаднога Кирилова. Још је био жив, али црна емрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Изљубимо га у крваво чело. Један стари Рус, што беше са мном угомилици оних десетину, љубећи Кирилова обли га сузама и рече:

— Збогом, добри друже, збогом храбри страдалниче; ти сп поштено одслужио твоју службу светом хришћанском делу. Прости... да тим скиде са својих груди неке ордене, извади сат и кесу с новцима и све предаде једноме од оних што ношаху Кирилова: — На! ја идем у 0ој и сам господ зна да ли ћу се жив вратити. Ако паднем, заклињем те богом да ово испратиш мојој жени...

Кирилова однесоше... а мене обхрваше тешке мисли: 'Толики људи пали, Кановњицин рањен, Кирилов убијен! — јадни П....! шта ћеш. ти орде сам као суво дрво у планиниг Или ићи напред са де-

сетак људи, без наде на успех, па погинути, или одступити па бити обешен од Черњајева. -