Ратник

100

ма, каква зла ови пороци за собом вуку, пгга то значи бити презрен, а шта опет бити поштен и ваљан, па према томе и уважен. То војнпк треба и да види. Пре свега његов старешина мора бпти безпорочан, те да му као такав за пример служи, а после, сваком прплпком да похваљује и да одликује оне, који порока немају. Тако исто треба војнику објаснпти, како је узвишена његова задаћа бранити престо и земљу и како је он, ступањем у војску, постао узвпшенијп. Треба у њему развити понос н побудитп презрење према свему ономе, што је срамно и ниско. Према таквим поукама и преставкама, а поглавито према примеру старешина, ако је и било прохтева порочних, они се боре са идеалном тежњом рекрутовом, да буде љубљен, похваљен и узвишен и из те такве борбе, у којој кад победи пдеална тежња, — што највпше бпва, — нпче мало по мадо и усађује се Фина осетљивост, која се зове војничка част, а са овом одмах и тако одличпта врлпна верност служби, или верно пспуњавање заповести претпостављених. Кад дакле војничка част увати корена у војнпковом срдцу и идеалност врлина надвлада прохтеве порочне', онда се тиме покорност ујамчава верношћу служби. Али да поред верности служби дође јошт и ревност, нужно је — убеђење. Треба дакле војника убедити о нужностп извршења заповести старешине. Отуда је теоријска настава и коракнула тако у последње време у војсци и заузела достојно место у изображењу војске. Отуда је дакле настала потреба, да се војник обучи својим правима и дужностима, те да увиди. да је он. као члан једне дружине, која је својом узвише-

1 Па сваки начин нушио је, да пдеалност надвдада прохгеЈЈе и у самоме срдцу, јер може ко бити убеђен, да је нешто врлпна, па ппак немати је. У обичном животу впди ћемо много оваких примера.