Ратник

101

ном задаћом и сама узвишена — позван, да својим ревносним вршењем служж ради на њеном узвпшењу. Проникнут војнпчком чашћу и убеђен о нужности извршења заповести, војник ће пх заиста и извршавати верно и ревносно. Потоме обратно, ако у једној војсцп видимо, да се заповести претпостављених неврше верно и тачно, онда је ту војничка част на лабавим ногама. Ту онда нема ни потпуног убеђења, какво се овде хоће. Сад доЛзимо на брзину п тачност извршења заповести. Војник може бити проникнут убеђењем за верно и ревносно вршење службе, па ипак при том да буде сиор. Ова спорост долази понајпре из навике пређашњег живота и пз Физичке млитавости. Да се дакле утули ова млитавост, а развије тачност и брзпна, понајбоље су средство: оштра и тачно извршена радња прп егзерциру, многим телесним вечбањпма и неодступно вршење свију заповести и прописа. Извршујући радње оштро и тачно као и све друге прописе тако, да се недопустп никад и ни у којем таковом случају млитавост, и небрежење, и неосетно постаје тачност и брзина друга природа код војника. Ето дакле разлога, зашто треба при егзерциру тражити да се радње врше тачно, брзо, па јошт и једнообразно, а да се никад и ни у којем случају недопушта одступање од наређења и прописа. Ово је уједно одговор онима, који у оваквом егзерциру гледају сувишну педантерију. Напослетку рекосмо, да потчињени треба да изврши добивену заповест и — с’ вољом. На сваки начин, кад војник зна, да треба да изврши заповест п да је у извршењу ангажована његова част и његово добро име, које он високо цени, он ће је извршити с’ вољом, али ће ова оити млого јача, па према томе за службу и много кориснија, кад долази из оданости према претпостављеном,