Ратник

119

ту ствар нарочито промотрим , и извешће о резултату поднесем. У следећем наћи ћете одговор на ваша питања. Већ пре вашега писма, а особито од кад сам га добио, разговарао сам се са неколико генерала и многим ОФицпрпма сваког степена о користи (вредности) бајонета. Морам признати да сам свуда нашао само топле заштитнпке тога оружја; и то у толикој мери, да морам посумњати, били могао у целој руској војсци наћи и једнога којп бп прпстао уз мнење генерала Бенета. Узрок тому убеђењу лежи понајпре у традицпјама о пређашњим ратовпма, које су у пуковима прешле с једног нараштаја (геиерацпје) на други; затим у искуству овог рата, које не само да није ослабило то опште Жење, него гаје још боље учврстило. Генерал Бенет каже у свом писму: „јуриш са бајонетом на пушке, којима се брзо пуца немогућ је, јер док нападач 150 метри протрчи, може браниоц на, њега избацитп 10 до 20 метака. Израз „јуриш са бајонетом“ предпоставља наступање, — неку линију, која се правилно напред помиче, раме уз раме, пушкама узетим „на руку“, као што то наређују правила и тактички нрописи најновијег времена. Тај начин напада нпје ни један пут употребљен у овом рату, ма и предпоставилп да се је могло тим методичним начином до успеха доћи. Али ако онај израз хоће да каже, да јуриш са бајонетом на отрагуше и шанчеве неће допрети до сукоба прса у прса, (бајонетом) са браниоцем, то нпје добро основан јер примери руско - турског рата баш противно доказују. Битке и борбе у овом рату састојале су се у нападу и одбрани утврђења, саграђених од земље, мање или више на брзу руку. Комбинација отрагуша и шанаца употреољена је у велико, па не само да је при свем тому