Ратник

122

карактер рана, као што се је могло то у рату за наследство (1864 у Шлезвиг-Холштајну) и у Французко немачком. Турски санитетски персонал беше смеса лекара свију народностих, од који неки беху државни чиновници а неки послати од добротворни дружтва. па наравно да се од њих неможемо надати икаковим камоли тачним статистичким податцима. Руси ће с временом огласити податке те врсти, но за сад још нису извешћа скупљена, те се неможе ни знати, колико ће бити тачни и што ће се из њих закључити моћи. Ја ценим да је између 90.000 у овом рату погинулих и рањених 700 до 1000 људи погинуло од бајонета. Ја мислим да Руси нмаду свакако право, што то оружје тако цене, јер број рањених и погинулих неможе бити сигуран темељ, на којем би се вредност бајонета довољно оценити дала. Набројене борбе доказују јасно да је — у пркос отрагуши и шанцу, — борба прса у прса још увек могућа и да је за ту борбу, бајонет, најбоље оружје пешачко. Употребом кундака у борби може се лако пушка пребити а изискује више времена него једноставни марш са бајонетом. Што се тиче сабље. у овом рату небеше толико догођаја да би се о њој могла довољна оцена пзрећи. Турци су имали мало редовне коњице, тако да руска није имала ни прилике с њоме се сукобити. Неки козачки официр приноведаше ми . да је на Лому копље велику улогу играло. Кад је генерал Гурко Балкан прешао и на Софиски пут изашао, неколкко козачки ескадрона отеше турски транспорт а пратњу изсекоше сабљом. Два дана доцније гледао сам дуж пута 40 —SO тих лешина. Доцније је генерал Страков са 6 ескадрона имао мали сукоб код Чорлуа са турском коњицом. гди погибе 25 војника с обе стране, од сабље. Осим ово неколпко