Ратник

125

Али често су баш саме теорије, које противу новога војују — теорије, које пмају варљиви вид истине а са својом једностраношћу неби могле издржати ни један непристрастан хисторијски опит. Ту се говори о духу, који остаје увек стари, па ће нужне нове Форме сам створити; говори се о непроменљпвим тактичнпм основима, који се кроз сва времена нису мењали, па их нп најсавршеније оружје неће променити; каже се и то, да човекова природа остаје увек иста, па је и иста средства покрећу на покорност, савлађивање страха и бојазни и подношење штрапаца. Пз свега овога закључује се, да промена може бпти само незнатних и то због времена п поправљеног оружја, јер борне Форме завпсе више од земљишта, јачине, и целог бојног подожаја, него од техничке поправке ручног ватреног оружја или оруђа. Но на сваки начин знамо и то из хисторије, да је ново оружје много штошта новога донело, што је и несрећно и непрактично било. Помислшмо само на први уплив метног (ватреног) оружја. како је оно осакатило ОФанзивни дух у војскама, а коњицу чак толико завело, да при својим јуришима, кад близу дође, пали плотуне. С друге опет стране с’ правом напомињемо случајеве, где одржање старих тактичних Форама и старог изображавања није нанело знатне штете, као н. п. пруска линијска тактика код Пирмазенса и Кајзерслаутерна и ен'глеска у Шпанији и код Ватерлоа показали су се јошт потпуно дорасли новој Француској тактици. Како смо ми (Пруси) од старог десавског времена, па даље кроз сва времена — окром 1806 год. — стајали пред осталим народима у тактици и изображавању, па и у најновије доба ,бој у четним колонама“ срећно као наше ново извели, — треба и у овим околностима, да нас то покреће к’ непристрастном хисторијском истраживању: у