Ратник

130

дров и за ондашње време угледно тактично изображење његове сразмерно мале војске умногостручавало је јачину њену. Тако исто и Јулије Цезар и Наполеон I. нпсу имали на расположењу пово оружје и борна средства. Али од онога, што су имали, умели су извући највећу корист, улити му новп дух и нове чврсте Форме, а ОФанзивну снагу ојачати несамо стратигијским изненађењима, већ п особнтим тактичким распоредима. Тако је дакле и оно лстина, да савршенија тактика и изображење није увек производ непосредног усавршења оружја и техничких средстава, већ да су напротив често изредне вође својом енергичном тактиком и изображењем, да се у оФанзпви велпки успеси постигнудопринелп, да се п дејство оружја усаврши. Ово нам показује и новије време, а на посе хпсторија позадњача и жљебнпх оруђа. Слаб војсковођа неуме да употреби у тактпцп одличне стране ни најбољег оружја. За то пмамо доказа из ратне хисторије, где успех нпје извојевало боље наоружање, већ већа ОФанзивна снага, основана на духу и бољем тактичном образовању, и једна мисао и тежња од највпшег вође до последњег редова основана на ваљаној дпсцпплпни. Неки пут је боље наоружање било баш узрок слабостп. Ослањало се на његове добре стране, па се је прелазпло час у несмпслен напад, час у искључиву одбрану. те да се тако, како се мислило, најбоље користп. Потоме дакле ратна хпсторпја показа ће нам, да је у свако време особито усавршавање оружја требало п особпто снажне и увиђавне геније, да их у смислу успешне ОФанзиве корпсте сходнпм променама у тактицп и изображењ). Она ће нам и то показати, да само нове Форме п свакојаке друге новости неводе победи. као ни ново оружје, већ да само права сугласност између наоружања п тактике, између спреме и изображења — само јединство