Ратник

133

су напади коњпчки овакој Фаланги постали опасни, стављали су поуздане и на крпла и код задњнх врста. Овај тактични строј усвојили су доцније Ландскнехти ; на њега личи батаљона колона, нарочпто онаква, какву су Французи стројили. Претекши број мање поузданпх људи постављан је на мање решавајућим жчкама, да више демонстрирају и да непрпјатеља заводе, да своју снагу дели. Тако је Епампнонда у свом косом бојном реду на ОФанзивном крплу метао своје најваљаније елементе. Напротив римски легиони својом поделом били су много покретнији. Они су према годпнама службе стављани у три бојна реда. Најстарији у службн стављанн су у аоследњи ред као решавајућа резерва. Најмлађи са лаким џилитима, борили су се као лаки борци на крилима у трп бојна реда. Сваки бојнп ред делио се у 10 манипула ваљда такође од 6 врста, а подобне нашим колонама. Оне су се постављале на извесном растојању, те су тако заузижле знатну ширпну у Фронту. Ова шприна у толпко је већа, што су и редовп у манупалама били на два кор. растојања. п са овим и марширали. Коњица је бранила своја, а нападала непријатељева крила. Овом изванредно савитљивом тактичном Формацијом, у којој С У сви делови равномерно добри, могли су Римљани особито добро да употребе снагу за ОФанзиву; могли су појединим деловима сваке линије, према околностима, непријатеља на појединим тачкама занимати, а на другим обухватати. У њихову тактпку дође изненађујућа многострукост, која је непрпјатеља збуњавала. Строга дисциплина у целоме у свези са самосталношћу делова били су преко нужни за овај начин борбе. Али у којој се мери кварила државна снага у њеној управи, у тој мери преносио се квареж и у војску, о којој се могло рећи, да је дух Рима нашао у њој уточиште.