Ратник

134

По пропасти римског царства, није било више нп једне цивилизоване државе, која би, на римскп начин, могла систематпчкп уздићи и спојити поједине снаге за службу целога. Природно, при томе је трпило образовање. Поуздање је опадало, нарочито у пешадији, која је пз најразличнијих елемената била састављена. Она је пзгубила снагу противства према коњици, и ова усљед тога, доби значај, као једина ОФанзивна снага. Интересантно је, да су већ под византијскпм царем ЛаФОм VI. покушавали, да тактику коњице сведу у правпло п то по пдејама сличним данашњима, где дакле Фланке за ОФанзиву и деФанзиву такође сљедују. Али цар небеше моћан, да се његово наређење оствари. Но ппак је пешадија могла коњици јошт једва иза заклона противстати. Коњ је постао у извесној мери оружје, које је сасвим нов значај добило, и усљед чега је настала сасвим друга и то необделана простија тактпка. Притежаоц коња — ритер — са својом коњаничком пратњом, која је пешке службу вршила, важио је у почетку као јединачни борац, а доцније, као вођа једне дружине, добп већп значај, који му у исто време учвршћа п положај у друштву. Алп тактпчно школовање, разуме се по себи, обављано је у пајмањој мерп, и ако је у скоро и код ритерских чета настала потреба, да се тактички устроје (поделе). Ово су оне напослетку по видивоме п учпниле, е да неби подлегле добро дисциплпнираним најамничким четама, које су се упражњавале у смакнутом нападу. Пз јединачне борбе развијаше се све више и впше и код ритера борба у маси, у којој су само вође и најотменији, у исто време и као најхрабрији, могли дати одличит прпмер. При прелазу у новије време, т. ј. у време изналаска барута, пзпшао је сасвим особит појав. Тактички најинтересантнијаје мала војска црнога Принца,