Ратник

О БРЗОМ УТВРЂИВАЊУ 167

овим радовима оделењима пешачким. Но као следство овако мудрог предузећа, како ми држимо, требало би израдити и издати нарочито и практично правило.

ЈУ осталом ; што се тиче школе верзаљске, боље би било у њу слати потпоручике, поручике и подофицире, као што се и по другим војскама ради, а не капетане. Осим тога и програм наставе сувише је опширан и потпун, без сумње не за одабране капетане, који су слушали предавања војничка, но што ће ови официри бити изложени неприлици, као да се морају ови послови више мање потпуно извршити. За то је нужно тачно и јасно правило, које ће одредити начисто улогу свакога.

Ми морамо при томе остати, да ово правило буде просто и практично што је више могуће. Заиста мора се признати да официри и војници тактички оружја имају одвратност наспрам копања ; јер војници нису навикли, а већина копали су земљу само као придати инжињерији и то тада кад су радови били тешки и опасни. Официри пак сматрају то изван њиове специјалности и да то припада само инжињерији. Осим тога, настава, која, им је давата зависила је од воље старешине“ који предаје , била је замршена и мало практична тако, да им је чисто неки страх задавала. Овако се и даље радити не сме, јер кад је нужно и нема се ништа против тога, треба се само навикнути и ствар ће се са свим другчије гледати.

Но за то не треба ово питање заплести и начинити га сувише научним; већ напротив све одбацити што би дало тешкоће и свести га на најпростије изразе да је лако и чисто привлачи човека.

Новине „Збор официрски“ врло се тачно изразио о овом питању, у своме броју од 3. апр. 1875. год. „Неопходно је нужно навикнути људе радњи с алатом као и пушком, и у правила пешачка утиснути и упражњења