Ратник

књижевност 397 >

ћи, стари седи ветерани из ратова старијих од кримског, прсима накићеним подпуно заслуженим одличјама, стари у искуству а млади у срцу. — Будући мајстори у ратној вештини, људи као млађи Скобељев, који већ доказаше своју ваљаност, вештину и што још за будућност обећавају; ако бог да, војници првог реда међу највећим војницима евију векова. Ађутанти, весела умиљатост у персони, лепи и прикладни у

заслуженом положају, — Јурећи коњички официри, ни један стар међу њима од пуковника на ниже, трчећи од стола до стола, од пријатеља до пријатеља — данас овде а сутра то бог зна! дни незвнаду нит се

брану, само нека се сутра нађу сабљом у руци, чврстом ногом у узенгији, са мамувом коњу у боковима, а непријатеља пред собом и доста борбе са њиме, па ће и хусари и драгони и улани срећни и задовољни бити, Ако умру пасти ће за цара, а ако остану, живеће даље да други пут радо умру и погину за цара. Јашиће у борбу са милом им и добро познатом химном,

У авлији хотела Вгош-ова сударили су се људи којих ће имена бити сјајна у историји света, Може бити употребио сам неумесну реч: »„сударили“ јер на свету нема учтивијег човека од руског официра. Од главнокомандајућег кнеза па до младог подпоручика, ког први златним гајтан још се је сјајно, —- баш у време, кад неки од мојих земљака и неки, који су много од енглеске добили ма да беше од ниске и подле народности, непрестанце на Русију лајаше, баш тад ти Руси бијаху најучтивији у свеком додиру и разговору са мном, најбрижљивије избегаваху све што би се на народности односило. А мислите ли да се Рус боји Енглеза2 Ма баш ни мрве, Руски војник се с правом поноси и верује у своју непобедимост као п енглески, и цар може таких војника стотинама хиљада бројити. Руси никад неговоре да их се Енглези боје, они им признају храброст, о енглеском војнику говоре најласкателним изравима, па кад би ми Енглези тако радили, настао би бољи споразум измеђ та два велика народа, — Реч страг нећете чути из руских уста, а осећај страг није чињеница у карактеру Руса, — слава и част оному која је заслужује, Рус је славан војник, одан свом официру, спреман да својим животом друга спасе, па био тај друг оФицир, подосицир или редов; у ватру топова и пушака иде а никад непита за узрок, онога који му то ваповеда; непомично стоји у заузетом месту под кишом граната и куршума бев поговарања и дрктања; он не гунђа ако неколико дана неокуси ни леба ни воде,а и у сам пакао ће скочити, кад треба да рањеног друга шротивнику из руку отме и немислећи да је учинио племенито дело или бар нешто необична; поделиће свој последњи валогај леба, последњу кап из своје чутурице било ракија, било вода, своју последњу лулу дувава, ма с ким, па ни помислити неће, да му за тај племенити поступак треба бар блатодарити; он се бори, он умире за свог цара, ког може бити још ни видио није, (ве то чини руски војник непоколебиво, непитајућ никада вашто и како, негунђајућ, неивгледајућ за наградом, са највеликодушнијом, најнесебичнијом вољом

на свету, Али има нешто што неће чинити —- неће с вољом да одступа; ша ако већ мора, онда иде натрашке лицем окренутим против непријатеља, тврдоглаво борећи се за сваку стопу земље, спреман, — не, —

26%