Ратник

660 НАУЧНИ И поучнИ ДЕО

У римском рату, када је инглеска војска претрпила, велики губитак због болести, огромно умирање хтедоше приписати неспособностима лекарским, но из извештаја, краљевске комисије послате у Крим ради ислеђења увидело се, да томе није био узрок санитет; напротив покавало се, да је главни узрок жалосним догађајима у војсци био лажљив положај медецинске части, хојој је постављена била велика, одговорност, а међу тим није јој дат никакав уплив.

Војни је лекар дужан да прати у војсци корисне и шкодљиве услове по здравље војника; да прописује хитијенска правила и показује мере, које су нужне у сваком датом случају; да прати прописана правила и резултате, које треба да одостовери и потврди тачним закључцима, основаним на медецинској статистици.

Рад војног лекара у хигијенским питањима, ма како ова важна била, никада не треба да слаби ауторитет официра трупе. Он треба да има само саветујући карактер.

Ако војни лекар нађе, да су какви распореди с хигијенског гледишта нужни, то је он дужан да да своје мнење и без позива војне команде.

Официр трупе може одбацити лекарске савете само из особито важних узрока. |

Да би лекар имао повољан утицај при решавању хигијенских питања, он треба не само да има знања, него да познаје и сам живот војнички и службена занимања војникова. Без тога и најбољи предлози лекареви не вреде. Ако је пак лекар потпуно посвећен војничком животу и војничком раду, онда ће му, при специјалном образовању, бити могуће да придобије онакве важности, какве има нри лечењу болести.

Од официра трупе зависи, оће ли се привести у дело савети, које је лекар дао. Без његове сарадње и најбољи лекар, и најбољи хигијениста не вреди.