Ратник

380 РЕЉА ЊСИ ЗК

У рату 1913. год., са Бугарском, војвода Путник је такође руковао операцијама целокупне наше војске, као Начелник Штаба Врховне Команде, имајући пред собом врло озбиљног и спремног непријатеља, који је био од нас још бројно надмоћнији, а поврх свега овога још и у много бољем стратегијском положају. Наш стратегијски положај, поред наше бројне слабости, био је тежак и неугодан, јер смо морали поуздано да обезбеђујемо себи леђа од стране Арбаније, а евентуално и од Санџака, од стране Аустро-Угарске.

Аустро-Угарска је Арбанасе спремала, потпомагала и гурала противу нас, да би нас на овај начин ослабила на главном војишту према Бугарима, довела тиме у незгодан положај, а евентуално допринела и губитку рата.

Врховна Команда, чији је шеф био војвода Путник, са успехом је изашла на крај победоносно, како на фронту са Бугарима, тако и у позадини са Арбанасима. На овај је начин победоносно завршен и овај други Балкански рат, који је српском највишем командовању донео признање а херој ској српској војсци оплео лаворов венац победе.

У рату 1914. год., са Аустро-Угарском, када нас је онако срамно напала ова дотадања велесила, која се за рат спремала још од 1866. год, објава рата војводу Путника затекла је у Глајхенбергу на лечењу. У почетку су га Аустријанци задржали, шиканирали и малтретирали, али су га убрзо после пустили, и војвода Путник се враћа у Србију преко Турну Северина, у времену пред битком на Јадру.

Војвода Путних, као стар и слаб, и сувише великим напорима истрошен у претходна два наша рата с Турцима и с Бугарима, прихвата понова операције у своје руке, и Врховна Команда и сва војска понова добија свога старога шефа, у кога је она имала потпуно поверење, а који је води из победе у победу и кити је новим лаворовим венцима славе.

Сјајна, и по идеји и по начину извођења, битка на Јадру, задобивена у првим данима месеца августа 1914. г., сведок је овоме. Ова победа над непријатељем још тада је из темеља заљуљала и уздрмала снагу аустро-угарске империје и наговестила јој је и коначну њену пропаст.

Тако исто и у класичној битци на Колубари, почетој 20. новембра а завршеној 2. децембра у јутру ослобођењем Београда, као и потпуним ослобођењем од непријатеља целе Ср"бије, Врховна Команда, чији је шеф био војвода Путник, до ноге је потукла аустријску војску под командом ђенерала Поћорека и извојевала такву битку, за коју страни војни стручњаци веле да је класична, како по својој идеји, тако и по начину њенога извођења. Ова је колубарска битка, може се рећи