Ратник

382 РАТНИК

Немајући обећане помоћи од стране савезника а остављени сами себи на фронту од 1000—1200 км. (ВишеградДрина—Сава—Дунав—Тимок—Пирот—Крива Паланка—Струмица), ми смо се морали повлачити на југ, у правцу одакле је требало да дођу обећана појачања, не упуштајући се у неравну битку, у којој би били уништени.

Али, пошто је главна снага бугарске војске око 9 дивизија (до 270. 000 људи), под командом ђенерала Жекова, била још=28. септембра концентрована на линији Три—Ђустендил — Царево Село— Струмица, то је наша комуникација за Солун била не само стратегијски већ, код Струмице, и тактички прекинута. Ђенерал Сарај био је и сувише слаб да ово спречи или да комуникацију отвори, а јаче снаге савезничке не дођоше у помоћ, које би ово могле да изведу и које би нас могле прихватити и помоћи.

Из ових разлога, ми смо били приморани на повлачење кроз Арбанију и Црну Гору на Јадранско приморје.

Ово наше повлачење не би било онако трагично, да је Италија извршила своје дате обавезе савезницима према нама и пренела нам храну и остале потребе из Бриндизи-а, које су Енглези и Французи били ту на време припремили за наш прихват и исхрану до доласка на Јадранско приморје и даље.

Под највећим, управо надчовечанским, мукама и Врховне, Команде и целе војске у овом нашем бесмртном повлачењу. војвода Путник је као стар, истрошен и слаб, ипак издржао на своме положају све до Скадра, где је 18. децембра 1915. г. био смењен са положаја Начелника Штаба Врховне Команде, па је после као болестан, потпуно изнурен и сурван, отишао на Крф на одмор и лечење. Овде је војвода Путник провео неко извесно време, па је затим отишао у Ницу на даље лечење

Дуги и тешки напори и неуморан рад на добру војске и Отаџбине, како у миру тако и за све време наших ратова, азнурили су и истрошили и иначе слаб и старачки организам војводе Путника, те је у туђини и тешка срца испустио своју племениту и патриотску душу 4. маја 1917. год. у. Бици, где сећи сада налази, далеко од своје Отаџбине, коју је жарко и патриотски љубио, за коју је целога живота прети и неуморно радио, којој је и у пресудним тренутцима у свима нашим ратовима најпреданије и успешно послужио.

Нека Ти је слава и хвала, наш велики Војводо, и вечан Ти спомен међу нама. После Твоје смрти имало је само да се доврши и крунише Твоје раније започето дело.

После прослављенога војводе Ж. Мишића, Твога славног сарадника, а доцније и заменика, оста2 сам још само ја од