Ратник
238 о РАТНИК
у победу, води своје трупе инертно. Чини грубу грешку, јер бивакује без опрезе, без осигурања, на пушчаном домету од непријатеља. Преко ноћи, Јорк са Прусима бесним налетом баца се на Мармона и распршта му корпус код АТез-а.
При свем том Наполеон замеће битку. Блихер се целог дана задржао на висовима који, као гурабија, надвишавају све околно земљиште. Хладан ветар је дувао и било је хладно. Блихер врло стар (72 године), ослабео, добија грозницу. У вече га издају снаге; приморан је да се врати у свој главни стан, да се одмори. Болестан, готово слеп, он преноси командовање на свог начелника штаба, Гнајзенауа. Али и тада он издаје изричну заповест, да се сви корпуси, користећи се већ произведеним изненађењем код Аез-а, француским неуспехом, својом бројном надмоћношћу, баце свом снагом у снажну офанзиву против ове шаке француских војника. Гнајзенау је човек паметан, опрезан и пун ужасног страха од Наполеона. (Он се стално боји неког његовог бесног удара; он страхује од неке замке. Он узима на себе да опозове Блихерова наређења и наређује јединицама да прекину гоњење. Кад је примио ово контра-наређење, Јорк је био обузет ужасном љутином. Његова је љутња била толика, да је, не рекав никоме ни речи, оставио свој штаб, просто напустио свој корпус и, праћен свега једним својим официром, чисто се повлачио ка Бриселу. Блихер, чим је сазнао за овај случај, тражи да му лачно пише. Доносе му неки врло дебео плајваз, јер он готово не види. Крупним и дрхтавим, тако рећи дечијим рукописом, он написа Јорку: „Врати се, драги Јорче, никад то историја не би поверовала за нас двојицу !“
Јорк не може да одоли позиву свога старог ратног друга; он се враћа. И операције понова отпочињу не може бити боље. Зар тај лепи узвик старог војника, у коме лежи морална снага и узвишени занос не надјачавају све осталог „Врати се стари Јорче!“ Колико је ту велика моћ! „Ето главног разлога, разлога дубоког Наполеоновом поразу.
1918 године овај занос, елан, поверење у победу налазе се — али на страни Савезника. Сви заједно туку Боша удвострученим ударцима, са увећаном енергијом и ужасом. Разне офансиве отпочињу једна за другом, или боље рећи уплећу се једна у другу, тако, да захватају цео фронт. Наше су трупе заморене, наше су живе снаге и средства смањени, али шта то чини! Наши нам савезници дају помоћ апсолутну и безграничну. Неки од њих нападају не распитујући се за објекте, не знајући тачно ни куда их воде, али их то ипак не спутава у налетним нападима. Они немају идеју о степену слабљења и нереда који се производе код немачких армија. Они зами-