Ратник

6 РАТНИК

Ни Утрехтски уговор, ни конгрес у Бечу не дадоше Европи колико било трајнога мира. Али је зато први допри– нео, а други учврстио светску хегемонију Енглеске.

Разгледајмо сада, како се припремао последњи рат.

До краја седамдесетих година ХЛХ. века међународна политика европских држава одређивала се поглавито унутарњим европским односима. Светском господарству Енглеске нико није угрожавао. Но када се на супрот тројноме савезу, створеноме од Бизмарка 1882. год. појави деведесетих година двојни савез између Русије и Француске, прилике се изменише. Интереси Француске и Енглеске почеше се сукобљавати у Азији и Африци; интереси Русије и Енглеске — у Азији.

И политика Енглеске би оштро управљена на стално изазивање суревњивости међу европским државама, на завађање једне с другом, те тако подржавајући равнотежу у Европи, она владаше светском позорницом.

Почетак ХХ. века затиче Немачку у пуном напону војничке и економске моћи, услед чега се равнотежа европска ремети и очигледно нагиње у страну тројнога савеза. Необична трговинска напредност Немачке у вези са неуздржљиво развијаном вољом за влашћу учинише је новим и најопаснијим такмацем Енглеске.

Пред овом опасношћу старо ривалство Енглеске са Француском и Русијом одлази на споредно место. И Енглеска 1904 год. ступа у споразум са Француском, а затим кроз три године и са Русијом. Политичка равнотежа Европе понова се успоставља, а на Далеком Истоку одржава се супарништвом Јапана и Сједињених Држава.

Таква ситуација беше пробитачна за Енглеску, јер 101 остављаше слободу рада у свима крајевима света.

Сасвим се друкчије осећаше Немачка. Њу је гушила система политичке равнотеже у Европи и беше јој неопходна. нова подела света. Њена индустрија захтевала је пијаце, а оне колоније, које јој припадоше приликом поделе Африке, не задовољаваху овај услов, јер беху насељене првобитним племенима која не осећаху потребу за културним производима Европе. Не беху примамљиве те колоније ни за исељенике, и стотине хиљада Немаца, не налазећи посла у завичају, сваке године емигрираше у Сједињене Државе, Бразилију и јужну Африку. Немачкој беху потребне нове, добре колоније; то беше за њу питање живота и смрти.

Задатак Немачке био је у томе, да поремети европску равнотежу, да смрви Француску, ослаби Русију и створи под својим вођством „Централну Европу“, која би заузела доминантан положај на континенту. И тада би од колонија својих