Ратник

„.

8 РАТНИК

баш ништа се није променило у методима решавања животних питања народа. |

Био је један кратак моменат, када се могло очекивати да ће народи, под утицајем преживљене катастрофе, жртвовати материјалне користи у име вишега морала и да ће у том погледу наступити нов период светске историје.

Али то се није догодило. И побеђенима је издиктиран обичан мир, суров, опак и пун понижења. Од непријатеља је, као и у старо доба, одузето све што се могло узети. И у том погледу се човечја лакомост, злоба и освета испољише са необичном силином. Култура није ублажила, него је само модификовала манифестацију ових особина човечје природе.

Али то није све. Међу самим победиоцима — савезницима не распоређују се ни издалека правично богати плодови победе. Француска и нарочито Енглеска добијају лавовски део, а другим савезницима даје се само у границама домаћинске воље главних држава, те се тако уноси раздор међу победиоце. Довољно је сетити се само Грчке или Италије. А у заносу триумфа заборавише Французи и Енглези своју савезницу Русију, без чије помоћи не би ни било њиховог благостања.

Карта Европе прекројена је тако, да ће оваква каква је мучно моћи дуго опстати. Неке државе се вештачки одсецају од мора, стварају се коридори. Једном речју, унето је много дата, која ће у будућности неминовно изазвати неспоразуме и непријатељства међу суседима. Најзад, да би мир учинили што чвршћим, победиоци истакоше принцип самоопредељења народа.

Не говорећи о томе да се овај принцип примењује врло једнострано, само према суседу а не и према себи, он је већ и сам по себи испољио своје банкротство.

На велику жалост, народности су се у Европи тако измешале да одбранбени национализам врло брзо прелази у нападни, те стога образовање националних држава ни у ком случају не искључује у будућности могућност рата. На терену примене принципа самоопредељења појављују се и сада већ спорови. Таквих неспоразума било је у Галицији, Пољској, на обали Балтичког мора и сада се догађају у Немачкој.

Ми видимо да народности, које би требало по теорији да пођу једна другој у загрљај, већ се мрште једна на другу и готове су да се лате оружја.

Нове државе, славећи своје васкрснуће, не задовољавају се територијом о којој до 1914. године нису смеле чак ни да сањају него жуде за великим просторијама на рачун других држава.

Националне страсти, компликоване социјалним противречностима, достигле су до својих крајњих напона. И поли-