Ратник

РАТ 9

тички живот Европе не улази у своје тихо корито, већ се напротив све више компликује новим сукобима интереса и неразрешивим противречностима.

Европа и најближи Исток, после закљученог мира ни издалека се не налазе у стању мира. А из овог ненормалног положаја не предвиђа се никакав лојалан излаз.

Но поред свега реченога, каква ли тек несрећа прети миру Европе од присутности у њој трију милиона армије бољшевичке Русије. Толику војску Лењин и Троцки нису створили само за угушивање унутарњих буна и немира. Њој је потребно шире поприште, а то је поприште богата Европа која живи на вулкану и очекује само подстрек, па да новим ратом исправи недостатке садањег положаја.

И када се у штампи овај мир, којим се завршио рат 1914. 1919. године, сравњује са миром који су Римљани добили за време владавине императора Августа и изјављује надау његову дуготрајност, онда је то једна груба погрешка, у коју су људи неизбежно падали после сваког великог рата.

Утрехтски уговор о миру и Бечки конгрес такође суу своје време саблажњавали оптимисте лажном надом у мал' те не вечити мир.

Мир Римљана и мир Савезника немају ничега општег међу собом.

Тамо је био један победилац; у једном лицу је била уједињена и воља и сила; овде је неколико победилаца. А то не може остати. без утицаја на стабилност мира, јер сами чувари његови — Савезници, идући за својим личним циљевима, могу пореметити своје узајамне обавезе и завадити се. Коалиције у опште нису стабилне. Непостојаност њихова испољила се и у последњем рату; сетимо се Италије, Бугарске, Румуније,

Стари, римски мир произилазио је не само из руку победиоца него и из руку народа, који је културом својом превазилазио побеђене народе. Одузимајући народима самосталност Рим је у накнаду за то давао духовна и материјална блага, непозната дотле Варварима, но која их саблажњаваху.

Најзад, Рим је изишао из борбе силан и моћан, те је могао владати и дуго орджавати неопходан за њега мир.

Ничега сличнога у данашње време нема.

Победиоци и побеђени подједнако су културни, и сваки у својој души другога сматра за нижег од себе. Потпавши под економску и политичку зависност, побеђени су тиме бачени у изузетно невољно стање и унижење које су они, узгред буди речено, припремали другима. И, најзад, победиоци се још једнако боје побеђених, јер су и они сами до крајности изнурени ратом.