Ратник

РАСТ 13

је закључење мира само примирје, а не мир. Затим, ако се народи налазе у стању мира, треба избегавати све што би могло нарушити или чак додирнути политичку независност другога.

Ове истине представљају разумну границу хуманих узајамних односа међу народима.

Али резултат тиме није исцрпљен.

Највећа је његова заслуга у томе, што је коначно ослободио словенске народе од туђинског јарма, дао им слободу и самосталност. И пред Словенством се открило широко политичко поприште, Образована је нова сила, која ће заузети одговарајуће јој место у Европи и о којој ова последња од сада мора водити рачуна.

А и Словенство се мора користити околностима, које су се по њега повољно стекле. Оно се мора користити ослабљењем туђих му и увек непријатељских Немаца. А најпречи је његов задатак у томе, да се, у моменту васкрса немачке моћи, нађе уједињено и потпуно наоружано.

Војна снага споро се ствара.

Код кратких рокова службе, кад су народ и војска нераздвојни, државна школа је од прзостепеног значаја за војску. Још у детињству мора се развити љубав према завичају, оданост према влади и љубав према својој војсци која обезбеђује благостање, срећу и величину отаџбине. Школа је дужна поред образовања, не космополитског него прожетог родољубљем, да развије осећај дужности у будућем грађанину и ратнику, способност да се жртвује за отаџбину, да развије снагу за подношење напора и оскудица, јер се размаженост не слаже са моралом.

Неопходно је, да се човек из детињства навикне да сеу поступцима својим руководи не толико осећајем, колико свешћу о својој дужности и обавези. Симпатије и антипатије су лутајуће светлости, а само појам о дужности даје постојан правац делатности човековој.

Само ће уз повољну спрему омладине војска, која у ствари представља у мирно доба само једну војну народну школу, успети да изради поузданог ратника.

Из овога се већ може видети, да моћ државну не ствара само Министарство Војно.

Подизањем војних творница, израдом спреме, грађењем утврђења, формирањем разних јединица не исцрпљује се појам о војничкој моћи и спреми једне земље, а још мање може служити као гаранција да су сва средства земље у довољној мери искоришћена за тај посао. Међутим, у овом питању је подједнако штетно како неискоришћавање свега онога што се може, тако и прекомерно оптерећивање земље.