Ратник

СВЕТСКИ РАТ НА МОРУ 27

министара морнарице Делкасеа и његовог наследника Баудина који, обојица, наглашују: „Француска неће више напустити првенство у Средоземном мору“. Но још је знаменитије, кад. је референт за буџет морнарице, г. Пенлеве, у француској комори јануара 1913. уз опште одобрење разлагао: „Задаћа француске флоте је да уништи талијанску и аустро-угарску флоту за 30 до 40 минута“.

Највећи топови на најмодернијим француским ратним лађама имали су калибар од 34 см. Метак је тежио 540 кг. Експлозив тих метака састоји се од 20 кг. мелинита и морао је на даљини од 9000 м. пробијати још челични оклоп од 300 м'м.

Разумело се, истина, само по себи, да је на ове „званичне“ циљеве француске морнарице суседна поморска држава, Италија, могла у свом наоружању такође само „званично“ одговорити преко говорника за трошкове морнарице сличним начином: „Талијанска се политика у Средоземном мору покорава сили потребе, која је настала због француског плана, да од једнога краја Средоземнога мора до другога превуче огромну мрежу, у коју би Италија упала као мува“. У својој души пак осећала је већина пучанства у краљевини Апенинској исто онако, као што је осећала и јавност код њеног „савезника“ на источној обали Јадрана, ко ће, по свој прилици, бити непријатељ у будућности. Заиста, закон о трошковима. за морнарицу за годину 1914. одређује конструкцију 4 велика. бојна брода са од прилике 30.000 тона сваки и топовима од. 38'1 см. и конструкцију разних других помоћних бродова, још у истој години.

Непосредно уочи рата Италија има целокупну тонажу од, пр. 400.000 тона, између којих 14 бродова линије и 10 оклопних крстарица. Најмодерније готове 4 велике лађе имале су укупно 87.000 тона депласмана; њихова су најтежа артиљерија. били још топови од 30:5 см.

Највећи је интерес за развој талијанске ратне мернарице показивала савезница Аустро-Угарска, због већ споменутих. разлога. У Подунавској су монархији хроничне трзавице унутрашње политике, а особито отпор Угарске, спречавале развој поморске силе и сваки већи план за изградњу флоте, исто онако као и код копнене војске. Тек је у расправи о буџету за „морнарицу године 1914. сматрао министар председник гроф Тиса, који је био иначе велики маџарски шовен, да мора у свом говору истакнути своје живо заузимање за „званичне“ потребе морнарице: „Једна велесила не сме водити рачуна. само о часовитим политичким захтевима, што се организације војске и морнарице тиче, зато ни Аустро-Угарска не може да се одрече да не иступи као важан фактор на Јадрану и на Средоземном мору. Морнарица је монархији драгоцена и дво-