Ратник

ДАРДАНЕЛСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ | 2

Оклопњача „Албион“ извршила је припрему искрцавања бомбардовањем обале, а затим су три чете стрелаца упућене баркама ка обали. Ове чете биле су захваћене једним пакленим таласом турске ватре. Први редови енглеских трупа палоше, остали поскакаше у воду, заплетоше се у жице пуштене чак у море, где нађоше смрт. Неколицина који су преживели ову страхоту продреше кроз овај ватрени ураган и доспеше скоро сви рањени у заклон пешчанога таласа који смо мало час поменули.

Брод уег-Сјуде са две хиљаде људи, под командом ђенерала Напијера, приближавао се обали ради искрцавања. Но Турци су и овај ешелон били добро узели на око и око 11 сати од 1000 искрцаних људи било је убијено 500, а на њиховом челу погинуо је ђенерал Напијер.

Тада се увидела немогућност да се шаљу појачања за време дана, те је остатак транспорта упућен на тачку М, где је успео да се искрца око 20 часова.

У ово доба извршује се и страховито искрцавање Анзака, најзначајније трупе по броју људи које узимају учешћа у операцијама, јер је ефектив њихов износио 12.000 људи. Они су, као што смо раније напоменули, требали да се искрцају у 2. Флота која их је носила (под командом контра адмирала Тћиг5ђу-а) према месечини допловила је пред обалу. Око 1500 људи, као први ешелон, сишло је са оклопњача у барке. У 4 часа, без м једнога топовскога пуцња, транспорг је кренуо ка обали, надајући се да неће бити запажен.

Но нешто мало доцније Турци отворише страховиту ватру. Велики број људи био је погођен још у самим баркама. Један турски батаљон прискочи обали те ту сачека Аустралијанце. На тај призор Аустралијанци без икаква шума, без и једнога метка, кретоше на бајонет. Неколико ровова било је заузето и заробљен један митраљез. Но тада се наиђе на теренске тешкоће. Обала крај које се јавише стотина барки са људима, коњима, топовима, муницијом и осталим потребама, представљаше један уски песковити појас. Одмах затим појасом диже се планински гребен. Овај гребен савија на десно, завршавајући се плато-ом, док сена лево завршава стрмим одсеком. Са тога платоа турски стрелци и артиљерија засипаху ватром енглеске трупе, које су за наступање имале само једну уску стазу довољну за пролаз два до три човека упоредо, док су Турци ига сваког џбуна имали скривене стрелце који су јаком ватром тукли ту стазу.

Ново-Селанђани су наступали у колови по један, пузећи под теретом својих ранчева. Најзад, у једноме тренутку када нервна депресија и очајање доведе до безумља, они побацаше