Ратник

БИТКА НА ЦЕРУ

(Белешке из мога ратног дневника)

2-ог августа 1914. године

После незапамћено напорних дано-ноћних маршева по жези, прашини и безводном терену од Даросаве ка Церу, претходница Комбиноване дивизије зауставила се по подне код Кривајске цркве. Сунце се већ клонило заходу, кад стиже претходничка батерија са прашљивим и ознојеним војницима и коњима; све је носило на себи печат крајњег замора, исцрпености и жеђи. Коњи са оклембешеним главама и тупим погледом вукли су брекћући тешка оруђа; возари их тераху равномерним, механичким покретима листова и леним опоменама бичем и гласом. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред возова оним познатим, карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутога на тегобе; поред осталих одлика и у томе лежи величина нашег сељака. Официри, на чијим култивисаним физиономијама лакше се чита замор, јахали су поред возова, опомињући промуклим, рапавим гласом, послугу и возаре,

Код Кривајске цркве та заморена мешавина људи и стоке застаде. Сељани, махом дечаци, приђоше официрима, и на њихова питања о непријатељу одговараху: да су видели непријатељске коњанике, показујући руком на Кривајску косу, Биљевине и Кик. Описиваху како изгледају непријатељски војници, како су плашљиво и опрезно прилазили и нестајали „тамо ка Церу.“

Причање дечака наговестило нам је близину противника.

Безбедности ради батерија застаде на друму, док су делови претходнице избијали на Кривајску косу, да провере исказе мештана.

Пешадијски и артиљеријски официри, отргнути од умора блиском тајанственошћу, са напрегнутом пажњом гледаху кроз, двогледе, е да би открили појаву противника, али никаквог знака не беше, по коме би се закључило да је противник посео.