Ратник

БИТКА НА ЦЕРУ 43.

косу, изузев једне танке земљишне вијуге, од „Тројановог града“ на Церу, за коју помислише да су ровови или опкопи непријатељеви. Претходнички батаљон, на основу овог осматрања, крете: се даље ка „Текеришу“ и „Церу“ а батерији би наређено да изиђе на „Кривајску косу“ и сачека главнину 1 прекобројног пука. Дочекавши главнину поменутог пука, батерија се кренула позади челног батаљона у маршевој колони.

У том времену — била је већ ноћ — отпоче пљусак, праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, још већма отежа кретање артиљерије по брдовитом терену, и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком није се видео. Пут непознат, неизвиђен блатњав, стока преморена, пљусак, све то скупа стварало је тешкоће, какве човек може да савлада једино у рату.

Само дисциплина и дубоко осећање важности овога покрета сломише побеснелу природу, која као да се беше заверила: да испречи сваку могућу препону победнику са Куманова и Брегалнице. Осећај дужности, као да се пренео од људи и на стоку: коњи се наслањаху један на другог и сложно запињаху, и где ове благородне животиње не могаху да извуку тешки воз, ту тобџије и пешаци (стари,„савезници“) сложно гураху. Са стране возова пешаци су ишли и пазили да се воз не сурва у амбис. Правац је био обележен слепим фењерима. Наступало се полако, тихо, али поуздано.

После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу „Цера“, и прва помисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање, које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља претходница са батеријом, доспев до „Парлога“ (К.368),. застаде. Ту дође и командант У! прекобројног пука и саопшти команданту претходнице наређење дивизијско: да има још те ноћи да избије на „Цер“, пошто пото. У разговору их прекиде један војник из митраљеског оделења | прекобројног пука, који задихан и усплахирен рапортира : г. мајоре, ево их — швабе!

„Где2“ упита га комадант М! прекобројног пука.

„Ето их“, ту, на 200 корака од вас, и показа руком десно..

Упитан да објасни, од куда зна да су ту Швабе, војник исприча ово:

„Застао сам од одељења, да пијем воде, па идући у правцу у коме сам оставио одељење, спазим ватре крај пута, упутим се тамо, али се ватре већ гасиле, приђем том месту и опазим.