Ратник

160 РАТНИК

Трупе су биле навикнуте на гурање напред, без везе,

готово редовно без артиљеријске припреме. Последица рђаве употребе била је та, што је најбољи војнички материјал упропашћен у почетку рата на најлуђи начин. И поред свих опомена које је писац издао својој 29. дивизији, 92. пешад. пук напао је Србе без претходне припреме код Пећинаца (у Срему). Резултат је био: врло велики губитци.

Начин оцењивања официра био је рђав. Главно је било:

оцена из Ратне Школе. Практичном самообразовању, образовању у животу и по узору на ваљане претпостављене није се придавало никаквог значаја. Као к-дант Ратне Школе писац је хтео да кида с том традицијом, но није могао.

Било је тактичке преучености, а најпростије истине нису се могле увидети због тога.

Писац се сећа једне ђенералске ратне игре вршене уочи самога рата. Један ђенерал, који је био на реду за корпусног команданта, а у рату је добио армију, добио је заповест да код Београда пређе преко Саве. Прелвз је отпочео прављењем моста!

Шеф (главног) ђенералштаба био је сасвим једностран тактичар. Његов бистри ум савлађивао је и све оперативно, он је увек налазио суштину, али није имао љубави, па због тога ни времена за оперативне стране.

(О планинској војни одомаћили су се сасвим лажни погледи. Срећом и код Талијана. Сви су јурили по највећим врховима планинским, све је тежило врху, тако да се бој претварао у низ појединачних бораба на гребену.

Овде се сада писац показује као присталица сасвим супротног гледишта, пре рата врло мало познатог: у планинском земљишту треба у долинама нападати, а по висовима само занимати, везивати. У своме подређеном положају није могао писац продрети са својим гледиштем, није га могао ниу литератури изнети. Тек му је пробој код Флича (1917., код нас познат боље као пробој њед Кобарида—СарогенНо) доказао правилност гледишта.

Шеф ђенералштаба (Копгад моп Н. као и сви остали били су безусловне присталице тактике висина. Шеф је био у Тиролу к-дант дивизије неколико година, туриста у високим планинама и велики љубитељ природе: волео је висове и поклонио им је, на жалост, и своју војничку нежност. На несрећу обузела га је нека кобна страст за тако-зване висоравни код Лафрауна и Фолгарије (У!теегецф. Ни догађаји, ни успеси код Флича нису га ослободили од тога. Ни најсјај-