Ратник
#52 РАТНИК
8. октобра стиже писмени одговор на мој извештај. Био је супротан резултату разговора од 6.
Отворено и искрено излагање мога схватања које сам добио пред непријатељским фронтом и моје оцене приказује као недопуштену критику операција врх. команданта, што наравно није био случај. Никада се не би смео имати суд који се разликује од суда других, никада се не би смео изговорити и образложити, када би се то увек схватило одмах као критика. Тада би било само слепе, неразумне покорности. Командант у Тузли није могао јасно видети како је на фронту и што се тамо дешава, када му то не би јављали његови под= команданти.
Писао сам још као потпуковник у „Молтке, Бенедек, Наполеон:“ „Корпусни командант покоравао се друкчије него каплар;“ морао сам и ја радити као Те тагзесћа Јешпал и корпусни командант. Кривица за то није била моја, него онога ко је издавао такве заповести и још у таквој форми која се може критиковати.
На команданта армије очевидно су друкчије утицали његови саветници. У осталом хтео сам да нападам, само сам захтевао изричиту, писмену заповест, да морам нападати и у пркос мојим приговорима.
Нека се одмах овде дода, да је слом код 6. армије само због тога дошао тако изненада, јер су корпусни команданти, као што ми се доцније причало, пропустили да без увдржавања и са потребном енергијом обавесте команданта армије о ситуацији и о држању трупа.
Ја не добих заповести за напад. Због тога изостаде јуришни напад. Тек сам у Београду сазнао, да је тада изишао позив да ми се одузме команда корпуса, а да се мој корпус расформира. Командант армије није поступио по овом позиву.
Та чињеница да сам био уложио и своју особу и свој положај, да се избегну некорисне жртве, није остала трупама непозната. Донела ми је почасно име „Чика Краус.“
6. октобра, непосредно иза одтаска армијског команданта из Јарка, одвезох се 57. бригади и одох 74. пешад. пуку. Претресао сам са командантом бригаде и командантом пука могућност препада на српски положај. Оба су били спремни за препад, али изјавише да не очекују никаквог успеха, јер су Срби врло опрезни, а пук има премало официра да би могад сигурно. извести препад, при чему је главно пример официра. Ако не би успео препад, то би цела бригада била неупотреСљива за дуже време.
Оскудица у моћној артиљерији доведе ме поново на мисав која се у миру појавила: да се екразитна пуњења баце у не-
#