Ратник

РАЗЛИЧНОСТИ 109"

све штој наиђе: како заражено и вашљиво, тако и незаражено. Због брзог развоја операција, због одсуства средстава за чистоћу и за дезинфекцију, — на поправку хигијенског болничког стања није се могло ни помислити. Заразни материјал се само таложио и нагомилавао у таквој једној „болници“, а никако се није дезинфекцијом, чистоћом и хигијенским мерама смањивао. Болесници и рањеници, заражени и незаражени, сви скупа ступају у болницу у свом оделу и рубљу, у њему преноће, збијени један уз другог, па се сутрадан са свом својом заразом и са још добивеном од суседа евакуише даље.

Знајући тачно, да се пегави тифус разноси вашима; имајући у виду страшан запат овог гада код трупа у то доба; сећајући се лакоће, којом миле ваши од једног на другог при тешњем и ближем додиру збијених људи, — постаје јасно,. каква су легла и расадници заразе биле пољске болнице. Улазећи у такво „лечилиште“ и преноћивши у њему посред удешених замки и заседа заразе, — незаражени пегавим тифусом рањеник је са пуно вероватноће изилазио сутрадан и даље продужавао пут већ као заражен. На тај начин усадивши здравим људима заразу, пољске. болнице-су извршивале евакуацију, т.ј. још и развејавале заразу успут.

У борби са заразама, модерна епидемиологија је поставила неколико неприкосновених закона, чије занемаривање повлачи за собом најфаталније последице. Један од тих неприкосновених и строгих закона је принцип изолације, принцип најпедантнијег издвајања заражених од здравих. Код нас се о овај закон грешило не само по пољским болницама, већ и на свима осталим местима, нарочишо при евакуацији.

Систем евакуације, који је код нас практикован, изабран је најгори по здравље људи и најбољи по ширење заразе. Он се своди на то, што су командири пољских бољница имали генерално право, да се за евакуацију својих рањеника и

болесника могу користити свима празним коморџијским ко-% дима. Ово се, пак, чинило зато, што за евакуацију рањеника,

у

спортних средстава. повољан

болесника и заражених санитет није имао специјалних тран~ Чинећи овакву једну противо-закону епидемиолошку

радњу, санитет је ишао на сигуран злочин, на апсолутан ризик.

Узимајући поред себе на кола заражене ги завашљивљене, прво је страдао и заражавао се сам коморџија, а после њега и_сви они здрави, који су се користили таквом вожњом. Ма ко седао и доцније у та кола, заражавао се. Ма какво се одело

или ље превлачило у таквим колима, заражавало се и заражавало је. _шта се понело од хране на таквим затро-

ваним и зараженим колима, претварало се одмах у отров.