Ратник

128 РАТНИКО

операције у Румунији, на Галипољу, Србији, Азији и Африци могли пружити привлачнијег материјала, да се угоди народном поносу. Из разних напомена у току описивања добива се утисак, да се ово чини на основу схватања да ово војиште заслужује куд и камо већу пажњу и значај, него што му је у своје време приписивано. А можда је ово и нека накнадна сатисфакција немачким маћедонским борцима, за које се вели, да су били слабије материјално снабдевени и више сами себи препуштени, него што је то био случај ма на ком другом фронту. Свакако је симпатична оваква појава, да се достојно истакну напори и врлине трупа и вођства, чији рад није био крунисан спољним еклатантним успесима. <

Нешто опширнији приказ ове свеске изгледа умесан, како би наши многобројни борци, који се не служе немачким језиком, дознали, како је било стање код њиних некадашњих противника и како га они сада себи и свету представљају.

Прелазећи преко општих описа земљишта и борбених околности, преко описаних догађаја, који су на Балкану претходили и разних политичких и војно-стратегијских дедукција, које нам изгледају више тенденциозне него искрене, придржаваћемо се поделе, каква је у књизи узета.

Борба код Кенали и у луку Црне Реке почетком октобра 1916. године

Увођењем српске војске на маћедонски фронт, почео је ђенерал Сарај да прелази из дефанзиве у офанзиву. „То су били људи, који су са великим одушевљењем предузели борбу за ослобођење своје отаџбине и који су се свуда као ваљани војници изврсно борили“, вели се ту за српског војника.

Пораз друге, а особито прве бугарске армије у августу и септембру, први пут је поколебао веру Бугара у коначну победу и уздрмао поверење у сопствено вођство и снагу. Молбе за немачку помоћ учестале су, али се њима није могло удовољити, пошто су и сами Немци били и превише ангажовани на другим војиштима.

Кад се пак спознало да је Битољ главни циљ Сарајеве офанзиве, предузела је 11. немачка армијска команда под ђенералајтнантом фон Винклером одсек дотадашње прве бугарске армијске команде, остављајући овој свој одсек на Вардару. Почетком октобра обе ове армије здружене су у групу армија под командом ђенерала Ото фон Белоа, са седиштем у Скопљу.

Губитак Кајмакчалана приморао је фон Винклера, да се повуче и да ноћу између 2. и 3. октобра заузме положаје на северној обали Црне Реке с обе стране места Кенали, а у