Ратник

10 РАТНИК

Нема човека без урођеног инстикта самоодржања, па због тога нема ни борца који никад није осетио страха. И најхрабрији признају, да су у борби осећали страх. Храбри маршал Неј поводом тога рекао је: „Желео бих да видим тога _безбрижника, који тврди да никад није имао страха“.

Пошто нема бораца који никад не осећају страх, онда из тога излази, да исто тако нема ни бораца, који би увек били храбри, неустрашиви. И најхрабрији борци признавали су, да су понекад осећали страх.

Аналого горњем, као што нема људи који никад не осећају страх, т.ј. који би увек били храбри, исто тако не постоје ни људи који би увек били плашљиви. Овакви би се људи имали сматрати болеснима, а као такви испадали би из реда здравих бораца, о којима је једино реч у овом напису. Ја сам у својој команди имао једног борца, који је својим ранијим животом и после извесних претрпљених борбених потреса био дотле довео своје нерве, да сваку јачу борбу није могао издржати. Као сваки други болесник, он је свестан своје болести, па стога моли да не учествује у борби, чим је она у изгледу, јер је неће моћи издржати.

Али ако је тешко наћи човека који је увек храбар, ипак је непобитан факат, да постоје извесни људи, који су релативно узев врло храбри, који су много и у више прилика храбрији но већина других бораца. То су људи обдарени нарочитим особинама. Признато је да се извесни људи рађају мање приступачни страху но остали.!

Један француски ратник износи овакав случај:

„За њега је напад што и партија лова, нека врста задовољства. Подстицан својим старим инстиктима, Русел је весело одлазио напред. Кад његов вод беше у резерви, он га остави, да би отишао у авантуру. За трен ока он беше у првој линији. Чим би напад био свршен, Русел би био дезоријентисан. Али он је човек, који се брзо сналази. Он дознаје, да кроз два сата први батаљон треба да напада. Он тамо одмах одлази; сутрадан одлази и придружује се чак и другом пуку — оном ком је ред да напада. Због тога га грде са свих страна. Шта ће бити од дисциплине при таквом поступањуг Та треба га казнити Не, нико се не одлучује да то учини“.

Ко од нас није имао у својој чети, батаљону, по неког војника, подофицира или официра, на кога је рачунао кад год је требало веће храбрости за борбена извиђања, заробљавања непријатељских војника, за предњачење при наступању, . ит. д. Таквих је људи било вазда и они су вазда били од драгоцене помоћи.

: Генерал Моди: „ттатепе“.