Ратник

та

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 127

писано старање о успостављању и одржавању те везе. Док се дошло дотле, требало је разбити ужасну заблуду, да је артиљерија самосталан род оружја и да она према томе и на бојишту сама себи бира мете и да се због тога нема за то обраћати пешадији. Па и после тога, од 1910. год. па до почетка Светског рата, генерал Персен вели да је имао противника, и то високих личности, као што су садањи маршали Фејол и Фош и садањи начелник ђенералштаба, генерал Биа, који су са омаловажавањем пропраћали његов рад. Рат је дошао и освештао је његове идеје. Поводом тога наводи два Петенова писма и још неких виђених генерала, који му у тону признања честитају на његовом раду на учвршћивању идеје о вези у раду између пешадије и артиљерије, и то баш у времену када је она имала великих противника.

Приликом једног двостраног маневра са старешинским кадром, ондашњи артиљеријски пуковник Фејол придаде преимућство јачој артиљерији, вели г. Персен. На то ће један пешадијски официр запитати: „Али на шта гађају те две артиљерије2“, мислећи да би и то требало имати у виду пре но што би се донео суд о томе која је од њих у надмоћју, јер ако је једна од њих нецелисходно расипала своју ватру, онда је артиљерија друге стране, и ако слабија, могла бити у надмоћју над оном бројно јачом, само ако је код ње употреба ватре била целисходнија.

На то му је Фејол одговорио: „Али, драги друже, артиљерци нису глупљи него пешаци. Ако им се даду добри положаји, они ће онда знати изабрати себи циљеве за гађање.“

За генерала Биа вели, да је 1911. год. као инструктор у школи гађања у Машу, за своје слушаоце овако на једном месту написао:

„Пешадија не зна ништа. Артиљерији пада у део да види шта треба чинити.“

Исте године, у истој школи, њен директор генерал Питезе, једном приликом овако се изразио:

„Артиљерија је род оружја потпун сам собом, који располаже сопственом офанзивном моћи која јој дозвољава, у извесним приликама, да оствари жеље команданта не тражећи помоћ других родова оружја.“

Као што се види, и најспособнији се официри каткада заведу и оду у страну. Ово ваља имати на уму и добро се чувати од предрасуда и доношења закључака без озбиљног анализирања ствари.

Генерал Персен наводи генерала Рукерола, који је и сада после рата у заблуди у каквој беше генерал Оштеге пре рата. Стога се он боји да опет не дође до непризнавања принципа