Ратник

140 РАТНИК

Сећам се још, сећам се умиљатог Нешића, сина г. Бор. Нешића, инж. пуковника, када је одмах по изласку из Војне "Академије а у ~ вреву и стао на брЕЕНА Отаџовне.

Беше то онокан и мутан јесењи лав. када је хладна киша немилосрдно шибала дуге поворке жена и деце, које су се «спуштале друмом од Г. Милановца ка Чачку. Србија је тих дана напрезала последње снаге, да би извојевала слободу или смрт.

Он је тада са примерном храброшћу на челу својих војника 2. чете 4. батаљ. ХУП пешад. пука [ позива пошао неустрашиво напред. Млади и поносити борац јурио је и ништио све пред собом, док на једном, погођен непријатељским зрном, из митраљеза који је био у непосредној близини, не паде тешко рањен. Го је било на Кривој Реци 21. нов. 1914. год. првог „дана сјајне српске офанзиве, која је одјекнула широм целог света и која је младу српску армију окитила најлепшим лаворима.

Преболевши ране, млади Саша би упућен у резервне трупе, са којима пође и пут српске Голготе. Не напуштајући ни за часак своје војнике, старајући се да им суморне и тешке часове учини што сношљивијим, он је добровољно остао на реци Војуши са војницима, које су изнуреност и тифус немилосрдно косили. Хтео је да им укаже последњу негу и ода последње почасти у болној резигнацији. А за то време његов пук слао је последње поздраве обалама плавога Јадрана, пловећи у братски загрљај савезника.

После 20 дана једна енглеска санитетска лађа пристала је на обалу, и цветни Крф прими и њега на своја топла недра. Смештен је у болницу „АсћШеоп“, где је његово преуморно тело требало да преболи страшни тифус.

Још се није био ни у пола опоравио, кад његов пук доби наређење да. отплови за Бизерту. Ни тада ништа није могло задржати младога јунака, да и на овом путу прати своје војнике Но ово је значило већ и сувише пркосити судбини и своме напрезању.

За време путовања болест му погорша тако, да је одмах по доласку у Бизерту однет у болницу „514! АђааПаћ“ да ту, далеко од мајке Отаџбине коју је тако жарко љубио и којој су све његове жеље и мисли до последњег часа биле управљене, далеко од својих милих и драгих, који га жељно очекиваху и који би му сеу тешкој болести нашли, најзад умре.

23. марта 1916. год. кренула се пут вечности утруђена. душа младога Нешића праћена песмом Херувима.

Мир праху његовом! Слава незаборављеном Саши!

Капетан Милан А. Поповић.