Ратник

ИСТОРИЈСКО РАЗВИЋЕ ВОЈСКЕ 17

хода био присаједињење једне суседне области и није се сматрало за умесно раздражити становништво реквизицијом, а поштовало се и међународно право које је у оно доба забрањивало реквизицију.

Према томе везе оперативне војске са позадином беху врло важне и осетљиве. Прекинути везу са позадином значило је онеспособити армију за даље операције. Стога се показала потреба за утврђивањем места на важнијим комуникацијама сталним фортификацијама. Тврђаве имају велики значај, који је везан за име чувеног фортификатора Вобена.

Операције су ишле обично овим током: нападач упада изненада у област коју намерава да освоји и заузима подесан стратегијски положај, у којем се утврђује чувајући брижљив) везе са својим магацинима. Његов противник тежи да му прекине позадње везе, угрожавајући исте правцем своје операције, што је обично било довољно да му противник напусти утврђени положај. »

За постигнуће операцијског циља битка се није сматрала за потребну: главно је да се непријатељ из земље „изманеврише“. Обезбеђење магацина, заузимање утврђене позиције, заобилажење и изманеврисање противника из утврђене позиције дало је овом времену и своје име. То је епоха магацинског система и позицијске војне.

Организација војске. — Попуна војске вршила се врбовањем које је често пута било насилно. Основна административна јединица беше пук који се делио на 13—16 чета и више, Добивши одобрење — патент — за врбовање, официр или приватно лице, коме се уједно дао и чин пуковника, именоваше своје официре. Он прописиваше екзерцирна правила и тако исто и униформу пука. Бројно стање пукова није једнако него како је који пуковник имао више или мање успеха у врбовању.

Главни род оружја беше коњица. Она у почетку ове епохе решава битке. Усавршавањем пушке ово дејство прелази постепено на пешадију. По наоружању и раси коња, коњица се дели на лаку и тешку коњицу. Тешка коњица снабдевена је по негде шлемом и грудним оклопом (сшгаззјег5).

При крају ове епохе појављују се „драгони“, коњаници наоружани пушком, који се бораху пешке, а коњ им беше само транспортно средство. Коњица је наоружана тешком сабљом и пиштољем, доцније и карабином.

Пешадија се дели у две главне гране: пешадију наоружану пушком, мускетом (топзаџеаез) за борбу ватром и пешадију наоружану хладним оружјем, дугим широким копљем са секиром (рие — радиетег5) за јуришни напад.

РАТНИК, СВ. ТУ. 1922 2