Ратник

ои и

Војсковођ Ж. Мишић 3

под њиховим вођством српско је оружје прославило српско име, па ће стога и њихова имена живети у нашем народу «ров столећа.

Но почивши војвода Мишић без сваке је сумње најпопуларнији од свих наших војсковођа — његових савременика, и ја ћу се сада позабавити специјално његовом високом личжношћу и покушати да уђем у величину његове војводске индивидуалности.

ж = ж

Живојин Р. Мишић сељачког је порекла. Рођен у малом колубарском селу Струганику, на домаку Маљена и Сувобора, 77. јула 1855. године, од сиромашних али честитих родитеља, Радована и Анђелије. Интересантно је, да је Живојин био најмлађе и то тринаесто дете својих родитеља и да је рођен на њиховом имању у ливади, испод једне „шефтелије“. Његово школовање и постепено формирање извршено је под сталним утицајем сиромаштине и других тешкоћа које су са њом у вези, а потом и цео његов живот, поред све лепе каријере коју је у војсци имао, био је проткан многим невољама и ударима, који су му загорчавали живот и убрзали смрт.

Но, и поред свега наведеног, он је био срећан да гау шпуној снази затекну велики минули догађаји, ратови за ослобођење Јужне Србије и за уједињење нашег троименог народа, и да у тим ратовима доспе до највиших положаја у војсци, „до положаја који су му омогућили да развије сву своју ства"ралачку делатност, да покаже своју обдареност, да постигне “славу и обесмрти своје име.

У правој војничкој каријери војводе Мишића лепо се и јасно оцртавају три периода: у првоме је помоћник и први "сарадник војводе Путника, у другом периоду он је на челу 1. армије, независан у своме делокругу рада и потпуно слободан „да развије све своје војводске способности, — најзад, у шрећем периоду на челу је целокупне српске војске, као шеф штаба ЉВрховнога Команданта и у тој функцији достиже кулминацију жако у своме развићу тако и у сјајним резултатима, добивеним у борби за слободу и отаџбину.

Још у младим својим годинама, у ратовима 1876., 1877. зи 1885., године, као командир чете и командант батаљона, Мишић је испољио све особине будућег одличног вишег команданта, а по признању његових савременика, — људи са којима је тада радио, — на околину је још у то доба чинио дубок утисак, који је излазио из обичног оквира. У старијим "пак чиновима, по прелазу у ђенералштабну струку, у току трофесуре на Вишој Школи Војне Академије (од 1898 до краја.

1»