Ратник

126 Ратник

би прекомерно ослабити битачне трупе и допустити да се француска контра-офанзива развија под одличним условима.

Занемаривање Париза изгледало је разложно решење; на њега се одлучила, у осталом, врховна команда, а не Клук Према томе се за овај поступак не може њему замерати; његова је грешка била само у томе, што је потцењивао француске армије, за које је држао да се налазе у растројству; што није веровао у присуство или акцију Монуријеве армије и што је следствено потерао напред откривајући свој десни бок.

С друге стране, изгледа да Фошева битка представља главне особине Наполеонове битке, разуме се проширене по простору и времену, сразмерно повећаним срествима материјалу и броју: низ напада изређаних један за другим, распоређених у све краћим и краћим размацима времена с наменом да троше непријатељске резерве; затим, општи напади управљепи на бокове и комуникације непријатељеве; најзад „догађај“, предвиђен, у Лорену за 14. новембар, угрожавајући одступне правце према Рајни. Није ли то велики стил императоров 2

Закључци. — Принципи рата постоје; међу најважније могу се убрајати: изненађење, осигурање, економија снага, усредсређивање срестава, превага офанзиве, напад јачег на „слабијег, веза, рушење непријатељских снага. Наполеон ! није их ни измислио ни пронашао, па ако се ипак често називају наполеоновским, то је стога што их је император мајсторски умео привести у дело. То нису аксиоме, од којих се ништа не сме одузимати и које не би имале ниансе, већ само сту-бови са светиљкама који обасјавају путове, понекад мрачне, што воде победи, или „пастирске ватре“ запаљене на бурним обалама ради опомене невичном бродару (маршал Фош: „О принципима рата“). Разложно је не преувеличати њихов значај, — јер је рат не толико борба ума колико воље, — али и не потцењивати их.

Набрајање принципа не води ничему корисном; треба веровати у њих, бити прожман њиховом релативном вредношћу, видети како су већ били примењивани. „Знање виших

„састојака рата постизава се само искуством и изучавањем ратова и битака великих војсковођа“ (Наполеон [). Историја „биће нам прави инструменат опште културе, срество за наше војне студије; ми нећемо у њој тражити моделе за ропско · подражавање, него предмете за размишљање и надахнуће; у „додиру са „стварношћу из прошлости“ наше ће се суђење васпитавати и изоштравати, наш дух ући ће у суштину рата.

Срества која нам наука ставља на расположење налазе “се у непрестаном развоју према усавршавању и напретку;