Ратник

Војсковођ Ж. Мишић 5

објашњавао, не само одлично познавао већ и на пракси вантредно лепо примењивао. Као командант армије војвода Мишић је у безброј деликатних и мучних ситуација за време одступања од Мионице до Гор. Милановца месеца новембра 1914. тодине показао, да је мајстор у примени ратне вештине и искоришћавању ове као средства за остварење својих идеја.

Он је на пракси, у припремању и извођењу величанствене чСувоборске битке, крајем новембра исте године сјајно документовао, да уме своју армију да постави у најповољнији положај за борбу и да се неповољном ситуацијом на непријатељској страни уме брзо и вешто да користи. У гоњењу, пак; тобеђеног непријатеља, од Горњег Милановца до обала Дрине ми Саве, од 23. новембра до 1. децембра 1914. године, исто као и у познатим операцијама око Горничева, на Солунскоме "фронту 1816. године, војвода Мишић је испољио ванредну умешност у употреби снага којима је располагао.

Уопште сваку операцију своје армије развијао је по Ледном унапред лепо смишљеном плану, као какав добро комбиновани маневар у мирно доба, а у извођењу припрема «својих операција развио је највећу прецизност и методичност, тако да је увек готово са математичком тачношћу било предвиђено све што је било могуће предвидети. Моралном фактору придавао је највећи значај, на њему заснивао многе «своје пројекте, а у раду са својим потчињенима често је понављао познату истину: „да у рату материјалном поразу претходи редовно пораз морални“. Битку и бој развијао је тек то свестраном проучавању терена и распореда непријатеља, ти стога у избору нападног правца и груписању снаге никад није погрешио. Током, пак, битке и боја са виртуозношћу је "управљао, јер је своју армију у свако доба дана и ноћи имао ту руци, као какав ваљан пуковски командант свој пук у ево-луционирању на вежбалишту; на сваки па и најмањи догађај на фронту армије изражавао је свој утицај, а за све време акције био је у стању да развије надчовечанску истрајност на послу и нечувене напоре, да би само до краја остао господар „ситуације, да би дакле постао победилац.

Најзад, у трећем и последњем периоду своје војводске каријере, од месеца јула 1918. године, када је високим поверењем Његовог Величанства Краља Александра дошао за "начелника штаба Врховне Команде, па до завршетка рата, Мишић је имао прилике да своју стваралачку способност још једном у потпуности испољи и бриљантно је искористи.

У припремању офанзиве и извођењу знаменитог пробоја "Солунског непријатељског фронта он је имао идеја које беху «само његове; био је веран стратегијском начелу, да споредно жртвује главноме, никад није губио из вида циљ, увек је био