Ратник

18 | Ратник

природи оптимисте, волео је да има око себе, а оне који стално хучу и злослуте никако није трпео и није марио ни да их сретне, ни да их види, чак ако би то и цивилна лица била. Ево једног интересантног примера заово. За време одступања наше војске крајем октобра и у првој половици месеца новембра 1914. године, од Ваљевадо Горњег Милановца пратио је штаб 1 армије и начелник једног нашег округа, који имађаше наређење да се од команданта најближе команде обавештава: када ће и где евакуисати своје начелство. Овај, по годинама већ старији господин, имао је за време тог нашег несретног повлачења ка Милановцу некако нарочито уплашену и резигнирану физиономију и са изгледа лица читао му се страх и јака душевна узнемиреност. Он се редовно сваког дана и пре и после подне јављао лично команданту армије и распитујући за ситуацију није се могао без мало никад да уздржи а да не помене: пропаст земље, националну катастрофу, сахрањивање Србије и т. сл. А почивши Војвода није могао просто да га гледа, а још мање да поднесе његово хукање и злослутњу. „Изгубим вољу на живот, кад овог начелника овако унезвереног и смрзнутог видим, а још кад ми отпочне јадиковање и кукање за земљом, баш би га избацио напоље,“ говорио нам је Војвода после начелникових визита, али га је из куртоазије свакодневно примао, све до уочи почетка наше офанзиве. За ручком 19. новембра, командант армије категорички је изјавио, да овог окружног начелника неће више да прима и наредио шефу ђенералштаба своје армије пуковнику Хаџићу, да му он у будуће даје обавештења и информације.

У времену командовања армијом, Мишић је свакодневно показивао, да и свог претпостављеног шефа штаба Врховне Команде, војводу Пушника, одлично познаје. Њихов први службени сусрет датира се још од новембра 1888. године када је Мишић изабран за ђенералштабног приправника и од тога

доба па све до Путникове смрти стално је био са њим у додиру. Путник је био наставник Мишићу за време припремања

у ђенералштабу; он је био и председник комисије, која је Мишква испитивала и ценила први пут приликом прелажења ·

у ђенералштабну струку и други пут за време полагања маоре испита. Најзад, мимо свега овога, радећи од 1903—1904 и од 1909. до новембра 1914. године непрекидно уз војводу Путника, као његов први помоћник, Мишић је имао и времена и прилике да га добро позна. Поштовао га је и ценио, мада се у многим питањима из стратегијског вођења војске апсолутно није са њим слагао. Нарочито се никако није могао помирити са кордонским распоредом наших армија и стратегијским одступањем целокупне војске од положаја на положај