Ратник

0 ЈЕДНОЈ НЕДОБИВЕНОЈ БИТЦИ 9

3. априла председници сената и скупштине беху обишли фронт Мишелове групе армија и отуда однеше најпесимистичније утиске о изгледима будуће офанзиве; о свему томе известише председника републике и председника министарства.

5. априла пуковник Месими, ранији министар војни, донесе председнику министарства писмено саопштење, написано готово по чистом диктанду генерала Мишеле-а. У том писму беху искупљени сви могући разлози против офанзиве: „очевидно ми ћемо добити заробљеника, запленити топова, заузети узан појас од 10—12 км., али по цену најтежих жртава и без стратегијских резултата; предузимати операцију у времену кишног и хладног пролећа, то је недогледна авантура, па кад дођу лепи дани згодни за велике операције, бићемо парализовани због оскудице у људству. „Писмо се завршило захтевом да се офанзива одложи до доцнијих лепших дана.

По мом схватању и назирању, ово је саопштење нарочито карактеристично. Као што се види, сад се сва тешкоћа будуће офанзиве образложава „рђавим временом“. Мени изгледа да је тај разлог ту употребљен, не као једини или најјачи, него просто зато што су други били већ остварении остали без жељеног дејства, па је у последњем тренутку и овај пронађен и употребљен као последњи метак. Са истог разлога ја мислим, да такво држање потчињених Нивелових команданата није било подстицано једино службеним обзирима, обзирима општим, него је то чињено у врло великој мери и из извесних личних обзира. Е

Поводом тог саопштења би сазван ратни савет за 6. април. Том приликом Нивел указа на опасност даљег чекања, јер би преимућство иницијативе прелазило на непријатељску страну, где се у унутрашњости формирају 23 нове немачке дивизије.

Кад је том приликом затражено мишљење од ђенерала Мишле-а, онда је он, дижући се блед и нервозан, потврдио: „Треба нападати, нападати што је могуће брже“. Ова је изјава произвела у савету живо изненађење.

Када је потом и Петен укратко дао своје мишљење, онда је, вели Пенлеве, Нивел изјавио да њему ништа друго не остаје, него да поднесе оставку на свој положај, пошто се не слаже ни са владом ни са својим потчињенима. На то су му Поенкаре и Рибо рекли: „Није овде реч о оставци, него се ради на томе да седође до споразума“.

У ствари никаква већа јасност нити бољи споразум не беху постигнути, и по мом схватању, много би корисније