Ратник

НОВОСТИ И БЕЛЕШКЕ

1. Из ратног искуства

Борба на коти 550. 1913. године (Из мојих сећања). Ноћ 15/16. јуна била је лепа, мека и топла као срце мајчино. — Хладовинасти поветарац пиркао је из хладова Осогова-и Пљачкавице; небо је било осуто звездама; беласали се шатори у провидном сутону, а код 12. пука, који је славио своју славу, музика је свирала увертиру „Освећено Косово“.

Баш те ноћи 1913. године, напали су нас Бугари. Прво се чуо појединачни прасак пушака, а за тим чешћи и чешћи, прекидан и опет понављан, и тако је трајало све до зоре. — А кад је сунце грануло, Јежево поље и Злетовска река били су окићени цвећем бугарских шрапнела. — Разјарени бугарски „лев“ — режећи јурио је напред, док је крвава река наших рањеника текла вијугавим путевима ка Куманову слави наших дана од Косова до данас.

Тако је прошао 16. јуни, такав је био и 17. — Бугари су нападали, ми смо оступали, али горко, тешко, бранећи сваку стопу, корак по корак.

Кажу, да је 17. јуна у вече, командант ЈУ бугарске армије известио главну квартиру: „Немам резерве, циљ није постигнут“.

Кажу, да је ђенерал Терзић те исте вечери на питање армијске команде одговорио: „ја мислим да нападам“.

И сутра 18. јуна, када је сура шајкача пошла у напад, у подне рањени бугарски „лев“, штекћући почео је да бега, док је двоглави орао раширених крила крстарио изнад главе наших ратника и кликтао „напред“.

— Тога“је дана добијена битка на Злетовској реци и Брегалници, тога је дана уништена уображена хегемонија Бугара на Балкану, тога је дана уништена и легенда о Балканским Јапанцима, а изнад њих се истакли они мали и не-

знани Срби, који су ћутали и радили, трпели и чекали.