Ратник

НОВОСТИ И БЕЛЕШКЕ 137

РА Нека ми је дозвољено, да из својих сећања извадим оно што ме сећа свих рана и крви, свих мртвих и рањених, свих знаних и незнаних, који као светле сени посећују ову земљу, у којој се још чује глас: „Братство са Бугарима“.

И ја се сећам:

Х! пук 1 позива био је у резерви на Асаници. Командант је добио наређења да дивизија 18. јуна има да напада и заузме Дренек, а пук је у првом борбеном реду.

И у праскозорје 18. јуна, као змије танке и вијугаве, кретале се колоне у правцу непријатељског положаја. Јутро је било пуно паре, тмурно и тешко. Ражана и пшенична поља отежавала су кретање, а запара се осећала пре, но што је сунце иза тамних летњих облака показало свој црвени -котур.

На висовима се оцртавали бугарски ровови, и баш кад је пук имао да пређе један поток, један расцветани бугарски шрапнел прште изнад наших глава, а њему је следовао други, трећи и не знам који.

Из моје чете паде неколико војника, а цео ред срелаца и без команде потрча напред. — Од оних што падоше, дво. јица се подигоше, па и сами потрчаше за нама, док је од оних осталих, један бауљао и привлачио се једном камену.

Једно Циганче, рекрут, лежећи огребао сена остругу и видећи крваву руку, поче да кука да је рањен.

Улепљене косе,. задихани, раширених ноздрва, зауставили смо се на гребену првог ватреног положаја и војници без команде, љутито отворише ватру.

Дан је освајао. — Стрелци су већ ушли у пушчану ватру, а са Црнога Врха кашљући проговорила је наша градска батерија. — Почело је да ври. Митраљези су изводили своју бојну песму, пушке су секундирале а као њихов интермецо артиљерија је упадала. — Ово је био пролог једне велике трагедије, која је добила свој епилог после пет година.

Сунце се издигло изнад копља, врелина је притискивала, зној је капао, и баш када је отпочело пребацивање и покрет напред, пук је добио наређење да напада не на Дренек, већ на коту 550.

У армијској заповести стоји: „Лево крило Дринске дивизије не успева, — потпомогните га нападом на коту 550“. —

И зајапурених лица и официри и војници, окрећући леђа Дренеку, кренули су се ка коти 550.

Анри Барби у својој књизи „Битка на Брегалници“, врло лепо примећује, да је у овој битци, напосе, на Злетовској реци, била битку историја српскога народа, и ми смо морали победити. Јер поред пука Карађорђевог борио се лук Књаза