Ратник

172 РАТНИК

Непријатељ је 1. октобра посео празне положаје и тиме „задобио сигуран и јак мостобран“ и на тај начин завршио операцију прелаза преко Саве и Дунава имајући од тада „отворени пут за продирање у срце наше отаџбине са наслоном на главну жезезничку пругу, чији се чвор налазио у „средишту тога мостобрана“.

Даље писац у крупним потезима прелеће преко операција Одбране Београда и непријатеља до „легендарног марша кроз Црну Гору и Арбанију“.

Затим писац износи оцену рада наших трупа у овим борбама, њихове изванредне напоре „да би само одбраниле праг своје отаџбине и на њему престоницу Србије и центар идеје ослобођења и уједињења целог нашег племена. Но све то није вредело ништа пред страховитом ватром артиљерије, која им није дала могућност „да своје високе моралне особине искористе до краја.“ А све што им је остало после тих страхота „била је утеха, да су својим жилавим отпором сачувале част своје војске и целе нације и да су паду Београда дале ону трагичну пажњу, која је доликовала његовој великој историјској улози у овом бурном времену“.

Све је дакле учињено да се задовољи „веома развијени национални понос“ наш, да се лако не упусте столетне тековине, да се задовоље и политнчки захтеви: да се ма и уза„лудним али јуначким отпором привежу симпатије целог културног света, али није задовољена „хладна стратегија“ која признаје само оне напоре који теже остварењу позитивног циља.

И онда прелази на стратегијску оцену свег рада те страшне године, резимирајући укратко, шта је учињено а шта је требало урадити. И природно долази до закључка да „у место једне битке са груписаном снагом и у друштву са армијом ђенерала Сараја, па макар то било у Маћедонији или испред самог Солуна, цела се наша операција онако разапета на два фронта, била распала на безброј појединачних врло крвавих епизода“, које су постепено упропастиле снагу наше војске док је нису довеле до катастрофе,

Катастрофа, којој ипак наша војска није подлегла, била би нам уштеђена да су нам Савезници осигурали десни бок или бар да су нас пустили да ми сами то учинимо кад је било томе време као што је и хтела наша Врховна команда, и кад већ ни једно од тога није учињено да су нас у место „варљивих обећања“ о помоћи позвали да напустимо Србију, па да се повучемо у Маћедонију где сједињени са савезницима да примимо битку.

И борбе око Београда у низу осталих, поред свег пожртвовања, спадају у ред „стерилних борби, које су унапред